Слободарење Небојше Попова

У „Искушавању слободе – Србији на прелазу векова“ (Службени гласник, 2010), књизи изабраних и према темама сортираних огледа и чланака објављиваних током последњих двадесет година, углавном у листу „Република“, Небојша Попов о свом јавном ангажману каже: „Трагао сам за својим идентитетом у процесу демократских промена друштва и државе, где припадам и рођењем и властитим избором.“ И доиста, друштвеност и идентитет тако су срасли код Попова да је његова интелектуална биографија уједно и критичка историја савременог српског друштва.

У складу са Хегеловим ставом да човек може бити слободан само ако су сви слободни, и Марксовим – да је слободан развој сваког појединца услов слободе за све, Попов је трагање за личном слободом спојио са настојањем за демократизацију друштва, и то је бит његове интелектуалне ангажованости (и његових социолошких истраживања).

Пола века против репресија државног апарата, Небојша Попов је и учесник у важним догађањима у друштву и, истовремено, социолог који те исте догађаје проучава. Његови текстови и књиге исцрпне су анализе кризних збивања у којима је, с једне стране, освајана дотле неискушана слобода, а са друге, гушена већ освојена. Његово дело бисмо могли окарактерисати као историју и теорију слободарења у Србији.

Откривање правих узрока, повода и паралелних токова превратних друштвених појава, уочавање битности на маргини и раскринкавање обмана у средишту манифестација власти, поступци су социолошке анализе који су доводили до забрана и скрајњивања његових текстова и књига, а данас доводе до маргинализације и финансијског гушења листа „Република“, у којем је Попов главни и одговорни уредник. То речито говори о друштвеном статусу критичког мишљења код нас.

И о најгрозоморнијим садржајима Попов пише без афекта, о њиховим актерима, пак, без цинизма, хладно као да скалпелом прави анатомски рез на социјалном ткиву. Као социолог, он се чува високопарног тона, као што се као јавна личност чува статуса политичке жртве или дисидента, иако је био и једно и друго. Он напросто зна колико је, пре свега по јавност, опасно кад се појединац представља и прихвата као институција. Такве, по угледу на Бранислава Нушића и његовог Јованчу Мицића, Попов, не без ироније, назива „фирма човек“. 

Делујући и у најтежим условима, Попову остаје потпуно страно расположење дефетизма. Ако се сада присетимо само његових акција/хепенинга под називом „Опасуљивање“, када је, у глуво доба Милошевићеве олигархије, кувао пасуљ на јавним местима за све присутне, спајајући тако један жаргонски израз који значи „доћи памети“, „призвати се себи“, са насушном потребом да се утоли глад, и то у земљи огромног броја гладних – увиђамо да је ту посреди била једна критичка карневализација која у трауматичним тренуцима човеку оптимистично сугерише да он у себи и у другом има ресурсе за слободу и преобликовање друштва.

У истраживању слободарских покрета у националној историји, од Првог српског устанка до студентске побуне 1968, протеста током деведесетих, до најновијих штрајкова радника, Попов заступа кључну тезу да је репресија режима, у ствари, наличје. С једне стране се нагомилава насиље, с друге се, пак, таложи искушавање слободе. Потенцијал овог таложење зависи од сећања. Код нас је, не случајно, на снази инерција заборава ових слободарских тежњи унутар разних покрета, тврди Попов. Инерција заборава доводи до инерције и хибернације јавности, кључне институције демократије.

Друга битна одлика интелектуалног и јавног ангажмана писца „Искушавања слободе“ јесте његово поимање феномена кризе. Као што сматра да је катарза у друштву могућна и неопходна, и да наступа пошто се јавност суочи са рђавом савешћу јавног мњења, он и кризу поима као један „клинички“ моменат друштва. Криза је „стање у којем ’пада одлука’ о томе шта ће превагнути: живот или смрт“.     

Кад у светлу оваквог поимања размотримо „налаз“ Попова да је данашње наше друштво „у перманентној кризи“, шта увиђамо? Прво то да продужена криза постаје стил живота. Друго, заборав да је решење могуће и да је скривено у јавности. Треће, некоме, ипак, то стање одговара. Коме?

„Уместо стварања модерног друштва и државе забасало се у рефеудализацију, односно ново срастање друштва и државе. На делу је подела власти на ’феуде’ којима господаре партијски сталежи, сразмерно резултатима гласања. Партијски врхови, с ослонцем на лојалне бираче, постају фактички носиоци суверенитета, уместо грађана и народа“, пише Попов, и то је одговор на постављено потање. Проблем је, дакле, у начину владања; проблем је политички систем. Како се он решава? Најпре, доношењем новог устава који би одлучно раскинуо са ауторитарном прошлошћу, што је кобно пропуштено пре десет година, јер без таквог Устава нема уставне демократије, а без уставне демократије нема успешне транзиције.

Ево позитивног примера! Недавно одржана „Парада поноса“ била би онемогућена без здушног партнерства полиције која је бранила законско право организатора и учесника на ову манифестацију, без обзира, при том, на лични однос сваког од полицајаца према поменутом праву. Можда деведесет процената полицајаца и има негативан однос према „Паради поноса“, како је рекао министар полиције, иако је то сумњив податак, али то није важно. Важно је да полиција поступа по уставној одредби која је праведна, а праведна је стога што фаворизује слободу, а не репресију.

Укратко, слободарске тежње, којима је своје дело посветио и Небојша Попов, сатисфакцију имају тек када се претворе у законе и постану загарантована права.