Хипертрофирани турбо-фолк

Већ дуже време живим у некој врсти добровољне информационе изолације и изопштености од медијске свакодневице. Не читам новине (осим понекад „Политикин” Културни додатак), не гледам дневнике, не пратим директне преносе, било да се ради о спортским догађајима, седницама Скупштине или полемичким емисијама. Живот је довољно насилан и без ових садржаја, а информације свакако, на овај или онај начин, хтели ви то или не, доспеју до вас.

Тако је било и са текстом који је повод овог мог, надам се краткотрајног, изласка из „илегале“. Било би ми лакше да га нисам ни видела, али он је објављен баш у оним, горенаведеним новинама, које представљају изузетак од уздржаности и дистанце коју имам према медијима.

Ради се о тексту Златка Паковића, „Јелена Карлеуша“, који, најблаже речено, представља оличење свеколике деградације достојанства и аутономије интелектуалног мишљења.

Оно што вређа у поменутом тексту није толико чињеница да његов аутор велича једну турбо-фолк диву (нека ми опрости господин Паковић, али оно што изводи ЈК јесте један хипертрофирани турбо-фолк спектакл, чија урбаност само одсликава правац кретања историјских процеса, али га суштински не мења).Морам да нагласим и то да немам ништа лично против госпође Карлеуше, мада, а то не могу да прећутим, њену музику сматрам погубном за здрав разум и креативно мишљење, а њене естетске назоре доживљавам као приличну декаденцију лепотних идеала, али, о укусима не вреди расправљати! Потпуно је спорна, али, у светлу Паковићевих стилских манира, не и неочекивана, аргументација којом, овај површни аналитичар религије, социологије, музикологије и ко зна чега све још што је у тексту „дохватио“, на најневероватнији могући начин спаја неспојиво и пореди неупоредиво.

Међутим, главни разлог узнемирености овим текстом лежи у чињеници да је он објављен управо у „Политикином” Културном додатку, доскорашњој оази алтернативног, креативног, свакодневне политике ослобођеног, интелектуалног мишљења!

Када сам пре неколико година уредништву Културног додатка понудила свој критички осврт на Концерт деценије, који је Светлана Цеца Ражнатовић одржала на београдској Маракани, испред, не сећам се више колико стотина хиљада гледалаца, одговорено ми је да редакција сматра да Културни додатак треба да остане изван оваквих догађања, да се о њима довољно пише и говори у другим медијима итд. Поздравила сам овакав став и објавила текст у другим дневним новинама.

Шта се десило у међувремену са концептом овог листа?

Основно питање које из овога проистиче упућено је стога и редакцији Културног додатка и господину Паковићу, а у вези је са наднасловом текста, односно, насловом рубрике у којој је објављен: Интелектуалац у транзицији. Било би, чини ми се, неопходно и свима корисно да разјаснимо на кога или на шта се ово одређење односи? Да ли је у транзицији интелектуалац или интелект и шта можемо очекивати као епилог овог, у нашој ситуацији, унедоглед продуженог лиминалног стања?

Да ли је у транзицији Златко Паковић, чији се интелект, или јако добро прилагођава законима новог медијског и, ко зна каквог још, тржишта, или, као уосталом и многи други, бива заробљен у немогућности разликовања релевантног и актуелног, суштинског и споредног, професионалног и дилетантског?

Да ли је у транзицији Културни додатак (а са њим и читава култура) који пристаје на брисање разлика између елитне и популарне културе и одриче се критичке дистанце и могућности да својим медијским ауторитетом стави макар и симболични вето на вулгаризацију ово мало преосталог смисла? Зар је постало тако тешко и опасно додати префикс НЕ(култура) појавама које га, судећи по циљевима и последицама, заслужују?

  И на крају, да ли смо у транзицији ми – са ове стране новина/екрана, који би требало да прихватимо да дегенеративне мутиране културне вредности постају наша безалтернативна стварност, да смо приморани да устукнемо пред насиљем постмодерног хуманизма, лажне егалитаризације  друштва и до крајности инструментализоване идеје слободе која вређа саму срж људског бића без обзира на његово национално, патриотско, индивидуално, колективно, религијско, идеолошко, сексуално и свако друго самоодређење?

Богата антрополошка литература и методолошки инструментариј могу нам помоћи у читању транзиције као лиминалног стања између два културна модела. Ово стање је, по много чему упоредиво са лиминалним фазама ритуалних обреда прелаза, које карактерише инверзија свакодневице, дозвола несвакидашњег понашања, својеврсног хаоса и декаденције. Сасвим применљиво на нашу дуготрајну транзициону епопеју.

Но, након ових граничних  искустава, наступа фаза реагрегације – повратка иницијаната у свакодневицу, само у новој друштвеној улози. Кроз ритуал симболично умире стари човек, а рађа се нови. Исход ритуала је сасвим известан, док, међутим, исход текуће, и од стране господина Паковића предложене, интелектуалне транзиције, није, или се ја само плашим да признам да јесте?

Др Александра Павићевић

Ауторка је научни сарадник Етнографског института САНУ