Мађарска ненаучена лекција

Европска унија неће, засад, предузимати никакву акцију поводом демонстрација у Будимпешти, изјавио је фински премијер Мати Ванханен, чија је земља актуелни председавајући ЕУ. Ванханен, наиме, ове немире, ма колико насилни они изгледали, сматра "унутрашњом ствари Мађарске".
Шта би, заиста, Европска унија или било која друга међународна организација могла да предузме да би смирила бес Мађара огорчених својом владом, катастрофалном економском политиком коју је водила и, надасве, лажима премијера Ференца Ђурчања и његове Социјалистичке партије?

Ђурчањ је, након што су мађарски медији објавили тајни снимак његовог разговора са социјалистичким посланицима, и сам признао да је ова партија лагала јавност како би победила на општим изборима у априлу, и да нова, неуспешна влада није у међувремену донела ниједну значајнију меру којом би помогла да се земља извуче из "дубоких г.....".

Ова последња оцена у ствари је и једина истинита тврдња коју је премијер изговорио и не знајући да га снима скривена камера. Наиме, Мађарска се већ дуго налази у дубокој економској кризи, и то је прави разлог за незадовољство и бес  грађана, који су кулминирали насиљем и захтевом опозиције да премијер поднесе оставку, запажа Катарина Корнел-Горка, кодиректорка мађарског Института за транзициону демократију и међународну безбедност, Американка удата за Мађара, у јавности позната као иницијатор отварања "Куће терора", најчувенијег музеја посвећеног жртвама нацизма и стаљинизма у Европи.

У коментару - писму упућеном колегама и пријатељима у иностранству – тако је, посредно, доспело и до редакције "Политике" – Катарина подсећа на најновији извештај Међународног монетарног фонда, у којем се тврди да је Мађарској, од свих европских посткомунистичких тржишта, најпотребнија фискална консолидација. У ствари, наш северни сусед је већ увелико у стању озбиљне економске узбуне, као последице катастрофално вођене економске политике још од почетка транзиције 1989. године.

– "Вол стрит џорнал" је својевремено цитирао Виктора Орбана, тадашњег антикомунистичког премијера десног центра, који је рекао да ће "комбиновати улогу државе у изградњи пословне инфраструктуре и што веће стране инвестиције". Све мађарске владе су, једна за другом, преузимале ову погрешну, накарадну политику, засновану на јаком државном патернализму над привредом, какав је постојао у време комунизма. Либералније тржишне реформе су изостале, а утицај владе на тржиште се повећавао, уместо да се драстично смањи.

Ниједна влада која је после слома комунизма била на власти у Мађарској, лева или десна, није разумела суштинске механизме тржишне економије. Свака је обећавала раст, али такав којим ће управљати држава.

Последица тога је да су Мађари, који су транзицију започели знатно пре осталих земаља средње и источне Европе, који су на старту имали највећи удео приватног сектора (20 одсто БДП) и највеће директне стране инвестиције, после 16 година дочекали да чак четвртина запослених ради за државу, да пројектовани фискални дефицит од 10 одсто обезвређује све ефекте пореске политике, и да свуда царује корупција.

Зато су Мађари љути, и месец дана пре обележавања јубиларних 50 година од демократске револуције из 1956, протестују у центру Будимпеште и покушавају да преко националне телевизије пренесу своје незадовољство свету.  Ђурчањев скандал само је последња кап у чаши жучи која се, како се овде и могло очекивати, (а страни посматрачи можда нису на време уочили) најзад прелила – примећује Катарина Корнел-Горка.

Она верује, после протеста у Будимпешти, да Мађари можда ипак неће морати још неколико година да проведу поново учећи лекцију, коју је требало већ одавно да савладају, а то је да ако социјалисти повериш управљање пустињом, на крају ћеш имати – несташицу песка.