Mađarska nenaučena lekcija

Evropska unija neće, zasad, preduzimati nikakvu akciju povodom demonstracija u Budimpešti, izjavio je finski premijer Mati Vanhanen, čija je zemlja aktuelni predsedavajući EU. Vanhanen, naime, ove nemire, ma koliko nasilni oni izgledali, smatra "unutrašnjom stvari Mađarske".
Šta bi, zaista, Evropska unija ili bilo koja druga međunarodna organizacija mogla da preduzme da bi smirila bes Mađara ogorčenih svojom vladom, katastrofalnom ekonomskom politikom koju je vodila i, nadasve, lažima premijera Ferenca Đurčanja i njegove Socijalističke partije?

Đurčanj je, nakon što su mađarski mediji objavili tajni snimak njegovog razgovora sa socijalističkim poslanicima, i sam priznao da je ova partija lagala javnost kako bi pobedila na opštim izborima u aprilu, i da nova, neuspešna vlada nije u međuvremenu donela nijednu značajniju meru kojom bi pomogla da se zemlja izvuče iz "dubokih g.....".

Ova poslednja ocena u stvari je i jedina istinita tvrdnja koju je premijer izgovorio i ne znajući da ga snima skrivena kamera. Naime, Mađarska se već dugo nalazi u dubokoj ekonomskoj krizi, i to je pravi razlog za nezadovoljstvo i bes  građana, koji su kulminirali nasiljem i zahtevom opozicije da premijer podnese ostavku, zapaža Katarina Kornel-Gorka, kodirektorka mađarskog Instituta za tranzicionu demokratiju i međunarodnu bezbednost, Amerikanka udata za Mađara, u javnosti poznata kao inicijator otvaranja "Kuće terora", najčuvenijeg muzeja posvećenog žrtvama nacizma i staljinizma u Evropi.

U komentaru - pismu upućenom kolegama i prijateljima u inostranstvu – tako je, posredno, dospelo i do redakcije "Politike" – Katarina podseća na najnoviji izveštaj Međunarodnog monetarnog fonda, u kojem se tvrdi da je Mađarskoj, od svih evropskih postkomunističkih tržišta, najpotrebnija fiskalna konsolidacija. U stvari, naš severni sused je već uveliko u stanju ozbiljne ekonomske uzbune, kao posledice katastrofalno vođene ekonomske politike još od početka tranzicije 1989. godine.

– "Vol strit džornal" je svojevremeno citirao Viktora Orbana, tadašnjeg antikomunističkog premijera desnog centra, koji je rekao da će "kombinovati ulogu države u izgradnji poslovne infrastrukture i što veće strane investicije". Sve mađarske vlade su, jedna za drugom, preuzimale ovu pogrešnu, nakaradnu politiku, zasnovanu na jakom državnom paternalizmu nad privredom, kakav je postojao u vreme komunizma. Liberalnije tržišne reforme su izostale, a uticaj vlade na tržište se povećavao, umesto da se drastično smanji.

Nijedna vlada koja je posle sloma komunizma bila na vlasti u Mađarskoj, leva ili desna, nije razumela suštinske mehanizme tržišne ekonomije. Svaka je obećavala rast, ali takav kojim će upravljati država.

Posledica toga je da su Mađari, koji su tranziciju započeli znatno pre ostalih zemalja srednje i istočne Evrope, koji su na startu imali najveći udeo privatnog sektora (20 odsto BDP) i najveće direktne strane investicije, posle 16 godina dočekali da čak četvrtina zaposlenih radi za državu, da projektovani fiskalni deficit od 10 odsto obezvređuje sve efekte poreske politike, i da svuda caruje korupcija.

Zato su Mađari ljuti, i mesec dana pre obeležavanja jubilarnih 50 godina od demokratske revolucije iz 1956, protestuju u centru Budimpešte i pokušavaju da preko nacionalne televizije prenesu svoje nezadovoljstvo svetu.  Đurčanjev skandal samo je poslednja kap u čaši žuči koja se, kako se ovde i moglo očekivati, (a strani posmatrači možda nisu na vreme uočili) najzad prelila – primećuje Katarina Kornel-Gorka.

Ona veruje, posle protesta u Budimpešti, da Mađari možda ipak neće morati još nekoliko godina da provedu ponovo učeći lekciju, koju je trebalo već odavno da savladaju, a to je da ako socijalisti poveriš upravljanje pustinjom, na kraju ćeš imati – nestašicu peska.