Годину дана „Прозе на путу”

Књижевна група П-70 (Проза на путу) прославила је прексиноћ у београдском Студентском културном центру годину дана постојања и промовисала публикацију „5. новембар”. У књизи су сакупљени текстови о овој књижевној групи, коју чини пет писаца млађе генерације, Владимир Кецмановић, Слободан Владушић, Никола Маловић, Дејан Стоиљковић и Марко Крстић.

Поред позитивних критика књига чланова групе, у публикацији су обједињене и полемике које су уследиле између чланова редакције „Данасовог” подлистка за културу „Бетон”, вођене и на страницама „Политикиног” Културног додатка, као и полемика између Народне библиотеке и групе П-70.

Марко Крстић је подсетио да се једна од оштријих полемика ове године водила око термина „српски” и „србијански” на релацији „П-70”, „Е-новине”, „Бетон”. Владимир Кецмановић је као и више пута до сада поновио да је термин „србијанска књижевност” лингвистички потпуно бесмислен.

– Ако је нешто корисно изашло из те расправе, онда је то признање једног критичара да му се термин „српски” гади, јер га подсећа на деведесете године прошлог века. А то је већ само његов лични психијатријски проблем – рекао је Кецмановић и напоменуо да иза групе П-70 сада већ стоји 50.000 продатих примерака књига.

Никола Маловић, „истурени” члан групе П-70 пореклом из Котора, рекао је да у Црној Гори српски језик једва опстаје.

У мом роману „Лутајући Бокељ”, о Боки Которској говори се као о засебној држави. Она је, уосталом, у оквиру црногорске државе само 70 година. Знате, ми Бокељи се окупамо у мору пет, шест пута годишње. А док сам ја у води, тих метар, метар и по око мене је српско море.

У својој новој књизи говорим о злу технологије, о томе како је крепала екологија. И размишљам да ли ће колеге из „Бетона” да ме због тога прогласе ретроградним – напоменуо је Маловић.

Подсетимо, једна од расправа коју је покренула група П-70 на страницама новина је и та што је Маловић, иако себе сматра српским писцем, на полице Народне библиотеке стављен под одредницу „црногорска књижевност”, заједно са Његошем.

Слободан Владушић је истакао да српска књижевност не зависи од кредита ММФ-а и да на тржишту кошта онолико колико вреди, наглашавајући да само неко ко мрзи књижевност може да је тумачи из угла идеологије. Дејан Стоиљковић, који представља нишки огранак групе, осврнуо се на тврдње да његов роман „Константиново раскршће” многи сврставају у жанровску књижевност, што је погрешно.

– Умберто Еко је писао преговоре за стрипове о Дилану Догу и то се дешавало пре 20 година. Сада стрипови, попут оног Арта Шпигелмана о холокаусту, добијају Пулицерову награду. Више не постоји граница између жанрова, а код нас и даље постоји та подела, па могу да закључим да имамо јако заосталу књижевност – рекао је Стоиљковић.

Полемика између „Бетона” и групе П-70, од које су, рекло би се, обе „зараћене” стране имале користи, настављена је и на промоцији. Тако је Владимир Кецмановић, иначе родом из Сарајева, подсетио да је у једном тексту „оптужен” да је писац на службеном путу у Београду.

– Нисам ја на службеном путу, него Саша Илић и Саша Ћирић (уредници „Данасовог” културног подлистка „Бетон”). Један је из Јагодине, а други из Пирота – рекао је Кецмановић.

С. Б. С.