Задужбина кнеза Лазара

У Горњачкој клисури, са леве стране реке Млаве, налази се манастир Горњак. Прибијен уз стрму литицу Јежевац подсећа на Острог.

Манастир је задужбина кнеза Лазара. Подигнут је крајем 14. века. Тадашњи владар Србије, да би учврстио власт у Браничеву, одлучио се да овде изгради манастир.

О постанку манастира међу мештанима постоји предање. Према њему, када је кнез Лазар ловио кошуте у хомољском крају један део његове пратње је, са друге стране реке Млаве, видео пећину и необичног човека дуге седе косе с књигом у руци. Када су о овоме обавестили кнеза, њему је било јасно да је то испосник Глигорије. Кнез је хтео са њим да разговара. Али испосник није желео да напусти пећину. Кнез је преко гласника послао нову поруку испоснику да бар сиђе до обале реке и да преко ње разговарају. Тој молби се Глигорије одазвао. И тако поче разговор, али хучна Млава није дозвољавала да један другог разумеју. Испосник је успео да умири бучну Млаву и наставише разговор. То место, где тече река, народ је назвао Тишина, јер река ту не хучи. На питање кнеза Лазара какву жељу може да му испуни Глигорије је изразио молбу да се сагради богомоља. Тако је кнез Лазар издао заповест да се изгради овај манастир.

Манастир Горњак је у својој историји више пута рушен, али и обнављан за време владавине Турака. Највеће страдање је доживео за време Другог светског рата од немачког окупатора. Окупатори су 1942. године запосели манастир који је постао њихово утврђење. Одатле су слали казнене експедиције да застраше домаће становништво. Када се народ из околних села побунио, Немци су одлучили да униште манастир. Прво су опљачкали манастирску ризницу, па црквену библиотеку и имовину, а на крају манастир и спалили његове конаке. Манастир Горњак је обновљен 1953. године.

У близини манастира налази се мотел који се архитектонски уклапа у околни амбијент. У њему се путницима, туристима и излетницима нуди смештај за предах и одмор. Посетиоци ту могу да уживају у дивним пределима.

Друга легенда говори о томе како су хомољски врхови у близини манастира, Вукан и Јежевица, добили име. Ђурађ Бранковић, владар Србије у 15. веку, овде је често долазио у лов. Тако је запазио Вуканку, лепу пастирицу. Заљубили су се једно у друго. Да би се тајно састајао са њом Ђурађ је наредио слугама да разапну платно од његовог утврђења до Вуканкине колибе. Међутим када је Јерина, Ђурађева жена, открила тајну, пресекла је платно и саставила га танким концем. Када је ноћу Вукана кренула да се види са Ђурађем, платно се покидало и она је уз језив врисак пала у хучну Млаву. Тако је врх са кога је пошла назван Јежевица, а на којем је требало да се сретне са Ђурђем Вукан.