ОДБРАНА И ПАД РИМА

Спуштајући у Сирији муслимане на колена, Јован Павле II био је први папа који се помолио у џамији. Његов наследник Бенедикт XVI подигао их је на ноге током посете родној Баварској због текста у коме се говори о концепту исламског светог рата, о мачу и Курану.
Свет ислама се узбуркао. Иако познат као теолошки конзервативац, који сматра да ислам има проблеме у прилагођавању савременом животу, поглавар римокатолика је објаснио да је погрешно схваћен његов цитат византијског императора по коме је пророк Мухамед свету донео само ,,зле и нехумане" ствари.

Не бих никако да будем апологета проблематичних изјава или данских карикатура, али стичем утисак да је – после деценија ћутања – љутито реаговање нова стратегија улема и шеика по џамијама.

При том знам да су "омашке" сличне папиним, а на рачун хришћана, често стизале из муслиманског света и – пролазиле неопажено. Да ли је то због толеранције и покушаја успостављања дијалога, да ли због избегавања конфликта већ прилично заоштрених односа? То не знам.

Претражио сам документацију и установио да је неколицина учењака ислама, позивајући се на учење пророка Мухамеда, у текстовима или током проповеди на молитвама петком, најавила неизбежан победнички повратак муслимана у Европу и пад Рима. Европа је ћутала.

Вратио сам се шеику Јусуфу ал-Карадавију, једном од најутицајнијих сунитских улема, и његовој фатви – верском мишљењу – постављеном на једном исламском сајту. Шеик препознаје "знаке победе ислама" у једном адету – казивању пророка Мухамеда, што је после Курана други текстуални ауторитет ислама који обликује исламско право, шарију.

Пророка питају који ће град ислам прво освојити, Константинопољ или Ромију (Рим)? "Град Хиркил", одговара Алахов посленик подразумевајући Константинопољ који је много касније, 1453, освојио млади османлијски ратник Мухамад бин Мурад, познатији у историји као Мухамед Освајач.

"Константинопољ је освојен а други део пророчанства остаје, а то је освајање Рима. Надамо се и верујемо да ће и он бити освојен", пише саудијски шеик. "То значи да ће се ислам у Европу вратити као освајач и победник пошто је одатле два пута протеран – једном са југа, из Андалузије, други пут са истока, када је више пута куцао на врата Атине".

"Можда ће следеће освајање, Алаховом вољом, бити снагом молитве и идеологије", сматра шеик који своја запажања регуларно износи сваке недеље на религиозном програму Ал-Џезире. ,,Освајања не морају обавезно да иду мачем. Мека није освојена мачем или ратом већ споразумом и миром. Можда ћемо те (европске) земље освојити без војске. Неопходна нам је армија проповедника и учитеља који ће ислам представити на свим језицима и дијалектима. Европа ће увидети да пати од материјалистичке културе, тражиће алтернативу, излаз, појас за спасавање. Појас неће наћи, али ће пронаћи поруку ислама, поруку мујезина. Ислам ће се вратити у Европу и Европљани ће прећи у ислам. То је у Алаховој моћи".

Судански шеик Мухамад Абд ал-Карим на проповеди у Картуму такође подсећа на освајање Константинопоља и Источног царства. "У будућности муслимани ће имати моћног краља који ће ширити ислам, и Рим ће бити освојен".

Пошто мач отпада, а остаје само Куран, папи Бенедикту и хришћанима требало би да лакне. Па само да чекају. А ако протестују, јер се не би баш лако одрекли своје вере и културе, онда ће бити проглашени за нетолерантне и нецивилизоване. Како онда тумачити слободу вере?

"У вјеру нема присиле", каже Куран, иако се теолози ислама не слажу око лимита те слободе. Многи зато себи допуштају агресивне проповеди о другим религијама или, као недавно, захтевају да муслиман који је примио хришћанство и постао куфр – неверник – буде убијен.

Има и много љућих реаговања на данашња светска збивања. Кајбер простор врви од позива на џихад – због Палестине, због Авганистана, Ирака, Чеченије, Кашмира. Веома често и због Балкана.

"Контролисаћемо земљу Ватикана, контролисаћемо Рим и представити му ислам. Да, хришћани који исцртавају крстове по грудима муслимана на Косову – а пре тога у Босни, а пре тога по многим местима света – или ће нам понизно платити џизију (порез који плаћају немуслимани под муслиманском влашћу) или ће прећи у ислам", прети саудијски шеик Мухамад бин Абд ал-Рахман ал-Арифи, имам џамије саудијске Академије за одбрану "Краљ Фахд".

Ко је овде подигао глас против таквих оптужби и претњи? Да ли је то верска толеранција? Равноправност? Да ли ћемо се само бавити хришћанским увредама ислама, или важи и обрнуто, без обзира што увреде потичу од фанатизоване мањине радикалних шеика који, често уз сагласност својих држава, ислам бране не устежући се да шире омраз према другим религијама?

И данас осећам срамотни смрад запаљених џамија у Београду и Нишу, али то ме не спречава да питам. Ако ћемо ћутећи прелазити преко ексцеса зарад општег мира и онога што се зове неузнемиравање верске и остале јавности, онда је то принцип кога се сви држе. Или не држе. Пре сам за то да знамо шта се око нас догађа.

Да ли међуконфесионални дијалози попут оног који ће се ускоро одржати у Истанбулу треба да жмуре пред чињеницама? Уосталом, ни Истанбул није поштеђен у проповедима. Враћајући се на пророков адет подсећа се да је Константинопољ био под контролом муслимана, да га је Ататурк секуларизујући Турску "поново украо" али да има знакова да ће се Ислам-Бул поново вратити у крило ислама.

Парадоксални антагонизми између култура одувек су налазили плодно тле у равни религија. Покушаји порицања разлика су наивни и опасни али не мислим да је трпање ствари под тепих решење. Док тражимо истину о ономе шта су у наше име радили муслиманима у Босни и на Косову, са истим правом тражимо да знамо шта тамо, по удаљеним џамијама које преповезују овај глобални свет, говоре о нама. Ко нам то и како кује будућност вазала или конвертита.

Ако читамо Самјуела Хантингтона, морамо да чујемо и шеика Ахмад ал-Кубеисија на саудијском каналу Ал-Ресалах: "Конфликт Запада са исламом и муслиманима је вечит, предодређена судбина којој се не може избећи до Судњег дана".

У исламу, каже шеик, џихад се води како би се ширили његови принципи, правда и погледи. "То је управо оно што данас ради Америка ширећи своју демократију. Средства која користи Америка како би ширила демократију – којима се покорава свет, све међународне организације, сви ти људи и нације – иста су средства која је ислам користио ширећи монотеизам у временима када су се људи клањали идолима. То је исто. Оно што је речено тамо, речено је и овде. Уколико је оно било исправно, онда је и ово исправно. Уколико је оно била грешка, онда је и ово грешка".

Шта рећи за шеика Абд ал-Азиз Фавзан ал-Фавзана, професора исламског права на саудијском универзитету Ал-Имам, који промовише тезу о "позитивној мржњи" муслимана према хришћанима.

Неко ће с правом рећи да то није истински ислам. И није, али је део стварности у којој живимо. Као што ни хришћански фундаментализам није кључна карактеристика Христових следбеника, али ипак постоји.

Религија никада не може да буде неутралан фактор у животу верника јер сваки верник осећа њено присуство. Уколико му је вера лак терет, слободно се креће. Уколико је притисак тежак, она га потпуно паралише. Једна чињеница је ипак утешна: у почетку беше човек, а он је моћнији и драгоценији од свега што је створио, укључујући и религије.