Извињење и исприка

Тешко да је на релацији Београд–Загреб ишта остало пропуштено у анализама домета посете српског председника Вуковару и „санирања страшних ствари”, како је то једном рекао његов хрватски домаћин.

Није, али и то је разлог да се ипак вратим на овај догађај. Приметићете одмах да, за разлику од многих колега, „догађај” нисам пропратио колекцијом атрибута међу којима је преовладавао онај „историјски”.

Клоним се и зазирем од тог израза за који се у овом региону с готово неиздржљивом количином историје по глави становника хвата често, готово често колико и за пушку.

Зато бих се клонио да Борису Тадићу и Иви Јосиповићу одмах, попут Барака Обаме, аконтирам заједничку кандидатуру Нобела за мир. Но, без обзира на све речено и изанализирано, мислим да осетљива тема помирења заслужује да буде понављана. Још за догледно време.

Двојица седокосих доследни су у намери да се суоче са злочинима. Чине све што је у њиховој моћи да на промоцију помирења привуку што више Срба и Хрвата. То је она ћутљива већина коју су, ономад, прво Милошевић а потом Туђман, лако убедили да оставе флашу „јелена” или „карловачког” и крену у рат.

То је била већина која, до скора, ни на једној ни на другој страни није могла да чује да долази неко друго време. Нова генерација Хрвата која воли Секу Алексић и нова генерација Срба која, као и њен председник, обожава Северину, али се и даље пита да ли је право време за помирење.

Коме је више веровати? Садашњим председницима који данас јесу а сутра нису, или погубним „очевима нација” који су нас гурнули у ратове?

Сувише је дуго било веома лако мобилисати Србе против Хрвата и одвећ је дуго било лако мобилизирати Хрвате против Срба, на било коју тему. Хоћу да верујем да то време пролази, да је стигло време отрежњења које отвара пут разуму и интересима.

Тадићев гест извињења у Вуковару и Јосиповићева исприка у Паулин Двору ударају темељ новог размишљања суседа о суседу. Ангажовали су се, ангажирали, да мобилизацију против претворе у мобилизацију за. Да ћутљивој маси, пустимо српске радикале и хрватске праваше, поруче да је дошло време „нове будућности”.

Не знам баш шта то Тадићево значи, јер неспретно подразумева да постоји и „стара будућност”, али није у томе поента. Акценат је на развезивању од туробне прошлости и отварању перспектива добросуседске будућности.

Како ће та будућност изгледати више не зависи само од Тадића и Јосиповића. Они су, свака част, свој вуковарски реквијем одрадили, мада не и завршили.

Њихово је да надгледају шта ће чинити владе у Београду и Загребу, шта бизнисмени две земље. Њихово је да обезбеде да се у нормализацију укључе цариници и рецепционери, точиоци горива на пумпама, келнери и конобари, продавци хлеба, пардон, круха.

Рекао бих да је хрватски домаћин био више него увиђаван па је најболнији мит нове хрватске историје балансирао одласком на Паулин Двор, иако је српски злочин у вуковарској болници – био је то почетак моралног посрнућа српског ратничког витештва које се завршило Сребреницом – ипак неупоредив с хрватском одмаздом која је уследила.

Ова два стратишта не могу се изједначавати бројчано, али нешто их ипак веже: злочини над невинима. Некима ни то није довољно. Ако већ не премеравају жртве, премеравају речи.

„Велико извини и мала исприка”, пише београдски „Прес”. Наслов би био таблоидски да није витриолски.

Јасно је шта је порука. Тадић се, ето, опет клања и извињава, а за узврат добије тек нешто мало хрватске „исприке”. Јадни Срби, притиснути са свих страна, понизно клече молећи за опроштај пред онима који и данас „Олују” славе као национални празник.

Шта би онда Хрвати требало да кажу када се Јосиповић недавно поклонио српским цивилним жртвама злочина у Вариводама? Да свог председника цинично испљују јер је – пре него што је Тадић дошао на Овчару – говорио о „страшном злочину који се ничим не може опрати” као што се „не може опрати ни срамота која је тим злочином почињена хрватском народу”?

Знам, има тамо разних домољубних удруга којима се Јосиповић овим речима смртно замерио, као што овде има разних „патриотских снага” које Тадићу не праштају превоз „Голубицом” до Вуковара. Сувише је још оних који сматрају да су гестови извињења актови понижења.

Добро је што се садашњи лидери две земље не обазиру на поруке које ће савременост ипак и унаточ свему пре или касније фосилизовати.

Зато сам против пребројавања. Зар нисмо у стању да запамтимо до чега су довеле лицитације Јасеновца? Зар, и једни и други, немамо снаге да неке ствари коначно и неопозиво препустимо архиварима историје?

Заборавимо на примитивно калибрирање изговорених речи. А, ако већ мере калибар Тадићевог извињења и Јосиповићеве исприке, онда су умотворци „Пресовог” наслова могли да премере жртве Овчаре и Паулин Двора.

Мртви, чије су жртвене сени пратиле двојицу председника колико и живи, не виде разлику између извињења и исприке. Разумем и оне који су, уместо аплауза, Тадићу у Вуковару окренули леђа. Њих је рат заувек тешко обележио, али политичари морају напред.

Извините, ова „Пресова” диверзија зачас ме је одвела од битног. И, нажалост, болно подсетила колико све рампи и запрека и данас стоји на путу помирења.

Уосталом, није ни са овом посетом било све тако глатко како сада на дипломатској површини изгледа. О Тадићевом одласку за Вуковар покушавао је да се договори и Јосиповићев претходник Стипе Месић, али је иницијатива, „заслугом” обе стране, неславно пропала.

Зато мора још више да радује што су се хрватски и српски лидери сложили да „нема силе” која ће их зауставити на путу помирења.

Неко може да каже да су и Вариводе и Вуковар били само прилике за личну промоцију Јосиповића, односно Тадића. Можда и јесу колатерална добит на колективном болу, али није у томе суштина.

Не знам за Јосиповићево окружење, али маркетиншки конзилијум српског председника је, у случају Вуковара, себе изненађујуће мудро обуздао саветујући председнику достојанствену мирноћу. Без патетике и славодобитности.

Неко такође може да каже да су Вариводе и Овчара двојици лидера послужили као показне вежбе кооперативности према познатом захтеву из Брисела да нема уласка у Европску унију док државе нашег региона не промовишу помирење и не успоставе добре међусобне односе.

Можда има и тога, али чак и ако су гестови помирења (делимични) резултат саветодавних упутстава споља, шта у томе има лоше? Зар то онда нису управо потврда ЕУ вредности којима и Србија и Хрватска теже?

Цепидлаке ће у свему пронаћи поводе омаловажавања учињеног, али некако не верујем да је Јосиповић ишао у Вариводе због Тадића, нити да је Тадић ишао на Овчару због Јосиповића. Први је ишао због Хрватске и њене будућности, други због Србије и њене будућности.

Жртвама је исказан пијетет. Време је да се окренемо живима.