И богати губе

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Шта се догађа кад неко има довољно пара да не мора до краја живота ама баш ништа да ради, али би хтео да „служи народу” – да буде нека власт?

У Америци, одговор на ово питање је једноставан: кандидоваће се за неки положај, локални или национални и употребиће и своје паре да буде изабран.

На управо минулим конгресним изборима међу кандидатима за Сенат и Представнички дом било је неколико оних са репутацијом успешних бизнисмена, који су потрошили вртоглаве суме – од пет до 145 милиона долара – сопственог богатства да би бираче убедили како им је у интересу да гласају баш за њих. Према анализи овдашњег невладиног Центра за одговорну политику, чак 58 кандидата за престижно звање конгресмена потрошило је више од пола милиона сопствених пара за личне кампање. (Изборни фондови се иначе по правилу попуњавају корпоративним донацијама и појединачним прилозима, на углавном транспарентан начин).

Али кад је предизборна бука прошла и кад су сведени резултати, показало се да ни велике паре, без којих политика не може, нису у стању да баш увек купе политичку срећу. Само сваки пети богаташ је био добар инвеститор у самог себе, у иначе најскупљој предизборној кампањи у америчкој историји, чији ће завршни рачун премашити четири милијарде долара.

Политичким самоинвеститорима је по свој прилици инспирација била тајкун Мајкл Блумберг, који је направио преседан када се 2001. кандидовао за градоначелника Њујорка, и са свог рачуна на коме је било четири милијарде долара (које су у међувремену нарасле на 18), захватио 74 милиона да би победио свог опонента. Иако је изгледало да му, у одсуству истинске политичке харизме, то неће помоћи, дошао је 11. септембар, када је одлазећем гувернеру Рудију Ђулијанију нагло скочио рејтинг, па је његова препорука да се изабере баш Блумберг однела превагу међу стравичном диверзијом Ал Каиде узнемиреним Њујорчанима.

Овог пута није било тако драматичних околности, али су неки бизнисмени ипак проценили да ће у околностима економске кризе њихово успешно управљање сопственим пословним империјама, или шефовање великим корпорацијама, импресионирати бираче, поготово ако их у своје способности убеде трошећи велике суме сопствених пара да им то докажу.

Рекорд у политичком самоинвестирању овога пута поставила је Мег Витмен, кандидаткиња за гувернера Калифорније, после одласка са овог положаја Арнолда Шварценегера. Бивша директора портала за трговину преко интернета „Ибеј” која је успела да фирму од 30 запослених и четири милиона промета годишње, за десет година претвори у корпорацију са обртом од осам милијарди и 15.000 намештеника, сматра се иначе најбогатијом женом америчке „златне државе”, на чијем је личном рачуну 1,3 милијарде долара.

За кампању она је одвојила 175 милиона од тих пара, али већина бирача је ипак сматрала да ће за Калифорнију бити боље да њом управља политички ветеран, демократа Џери Браун (72), који је тиме уједно постао и најмлађи (на то место изабран је и 1974) и најстарији челник најбогатије америчке државе.

Подједнак неуспех доживела је и колегиница Витменове, Карли Фиорина, бивша главна менаџерка „Хјулит-Пакарда”, једног од пионира информатичке револуције из Силицијумске долине у својој амбицији да постане сенаторка из Калифорније. Републикански победнички талас није јој међутим помогао, упркос томе што је потрошила сопствених 5,5 милиона.

Замерају јој што је лоше говорила о новој звезди странке, Сари Пејлин (за бившу кандидаткињу за потпредседника је рекла да не би могла да води ни „Хјулит-Пакард”, а камоли Америку), а на једном митингу је несмотрено, на женски начин, коментарисала фризуру демократске опоненткиње, сенаторке Барбаре Боксер.

Међу богатим губитницима је Линда Мекмaхон, сувласница породичне империје у бизнису спортске забаве, оног америчког одглумљеног рвања, у коме има колико спектакла, толико и примитивизма, па чак и порнографије. За кампању да постане сенатор из државе Конектикат, потрошила је 45 милиона сопствених пара, али то није купило репутацију, упркос слабостима њеног противника из табора демократа, који је ухваћен у лажи да је као војник био у Вијетнаму.

Међу многим губитницима на страни републиканаца је и један занимљив лик из Охаја, аутомобилски дилер Том Генли, који је у кампању инвестирао 1,5 милиона личног новцада би ушао у Конгрес. Пратиле су га наиме гласине за недолично понашање према женама: отпустио је једну волонтерку из кампање која је одолела његовим насртајима, јавила се и једна муштерија коју је и дословно „испипавао” продајући јој ауто и слично. Довољно да бирачи окрену главу на другу страну.

Све у свему, богати бизнисмени и менаџери су за много (срећом сопствених) пара научили важну лекцију: да бирачи нису на њиховом платном списку, и да на политичком митингу немају исти ауторитет као на састанку са запосленима у својој фирми. Кажу да им је главни хендикеп било оношто им је у бизнису било предност –мањак емоција.