Биографија једног капута

Можда и сасвим случајно, лично познајем многе високе државне функционере. Са некима сам обилазио трибине у побуњеним градовима Србије пред 5. октобар 2000. године.

У то време по одећи се видело да су то људи скромног имовног стања. Носили су одела из „Јумка“, или сличне ексклузивне ствари. Тврдили су да се никада неће променити, мада, колико се чује, врањска фабрика народног одела не кроји више капуте за нижи слој, ако уопште нешто кроји.

Неколико година после преврата, са професором Чавошким и једним свежим лидером у успону, био сам гост у студију ТВ „Политика”. Професор ми је у једном тренутку дискретно казао: „Видите какво одело овај носи, а погледајте наше сакое!“

Сматрао сам да за ту прилику нисам био претерано лоше одевен, и није ми било право, те сам одговорио: „Што, шта фали мом сакоу?“

Професор Коста је само одмахнуо руком и рекао: „Ма, хајте, молим вас!“

Моји познаници са трибина давно су у високој класи, за само неколико година погубили су све везе са својим сиротињским пореклом. Професора Чавошког не срећем више како бих чуо најновији осврт на закаснели српски егалитаризам. Било би наопако да се наши политички репрезенти после свега облаче у конфекцијским музејима и несталим робним кућама. После оног рата, наше учитељице су неуморно понављале задате пароле, како би нам утувиле народну беду као дуготрајан, можда једини начин живота: „Одело не чини човека!“ „Закрпљен, али чист!“

Научили смо да нас бољи живот чека само у будућности.

Многи су остарели, уверени да будућност упорно стагнира, и чак корача унатраг, заједно са њима. Зато је ово једно виђење сиромашне Србије, која је „богата рудама и другим природним ресурсима“. Мало који ђак, ма колико бистар, тешко би успевао да растумачи себи и свом мање даровитом колеги у скамији ту убитачну контроверзу. Сиромашни смо јер смо богати рудама. А ту су још и шуме, поља, планине: Шумадија, Војводина, Поморавље, Ртањ, Златибор, Копаоник.

Данас је Србија земља старих, са пензионером по глави запосленог. Препуна је социјалног барута, скоро да је без наде да ће неоштећена дочекати крај кризе, ако краја уопште има. Оптимизам нам долази са највиших места, и он делује скоро несувисло, кад те гаталице упоредимо са стварношћу.

Србију је захватила најгора верзија тајкунизације. Наши богаташи не отварају радна места, не производе ништа. Српски милијардери више нису дужни да образлажу порекло своје моћи, јер без њих изгледа да је и власт неодржива. Српска мафија лако подноси ударе државе која је одлучна да се „једном засвагда“ обрачуна са организованим криминалом.

На другој страни политичког и реалног подземља, страшне корупције која је несавладива јер чврсто држи и задужене за њено гушење, пауперизованог облика приватизације – налази се већински остатак Србије. Људи који су имали посао, па су га изгубили пред бездушним системом корупције. Они који посао никада нису имали, уз мало наде да ће га добити. Класа сасвим близу дна, са десет–петнаест хиљада динара месечних прихода, паре са којима се не може живети нити сме умрети, јер је сахрана скупља од свадбе.

Један угледни економиста каже да већинска Србија гаца по беди, углавном због пљачкашке приватизације. Наводно се на тај начин у дубоке џепове малог броја људи слило око 10 милијарди евра. Ко су ти људи? Зар Србија не зна ко је и како мурдарио у том уносном послу, а после свега је остала пустош.

Тако се овде поново вратио мит о радничкој класи. Пре ће бити да је тај друштвени слој разломљен између јалове синдикалне наде и лумпенпролетерске судбине. Мало је изгледа за акумулацију свеопште социјалне снаге, јер такву врсту побуна лако користе политичке странке са застарелом, али делотворном демагогијом. Лака решења, јефтин хлеб, посао за све, само нас доведите на власт.

Мада знају да то није могуће, многи који су изгубили веру у било шта склони су да се придрже за утопију. На тај начин јефтина верзија политичке обмане забашурује суштину и помаже елити да се на кризу може позивати бесконачно дуго. На почетку беше реч да нас криза неће ни закачити, а ако то и учини – онда нам може само помоћи. Ако се добро сећам, такву је генијалност изрекао Млађан Динкић, негирајући моћ било каквих тегоба са стране на наш аутистични систем. Данас, у центру социјалне катастрофе, каже се да ће код нас тегобе најдуже трајати, јер су најдоцније и стигле.

У исто време, на улицама српских вароши и у скривеним сеоским кућама, регрутује се нова армија сиротиње, која има све мање наде да се уздигне из муља у који их је бацила брутална транзиција. И наравно, држава, која није имала мудрости ни моћи да акумулацију незаслуженог богатства распарча бар до солидне мреже народних кухиња.

У свему овоме, прича о сакоу само је метафора стајлинга. Део гардеробе за ред у коме се добија кутлача топлог јела за читав дан.