Јавност прогутала лажи

Педесет година после револуције Мађарску опет потресају протести јер је влада бирачима говорила једно, а у тајности планирала друго. Владимир Глигоров, професор економије и истраживач Бечког института за међународне економске студије, оцењује за "Политику" узроке мађарске кризе и поуке које овај случај намеће осталим државама у транзицији.

Може ли мађарска влада да стабилизује економско стање у земљи без радикалног смањења државног буџета и јавног дуга, већег опорезивања и сличних резова?

– У основи не може, јер је развој буџетског дефицита неодржив. Колико би радикалне морале да буду мере штедње – о томе се већ може расправљати. Међутим, будући да је влада изгубила кредибилитет не само код куће већ и у иностранству, најава радикалних мера је можда једини начин да се тај кредибилитет поврати. Успех, међутим, као што се и види – није загарантован, јер јавност ипак мора да прогута лаж.

Како је могуће да Мађарска, која је 1989. прва закорачила у приватизацију и реформе, произведе дефицит који премашује 10 одсто бруто националног дохотка?

– Мађарска је с буџетским дефицитом кубурила током читаве транзиције. Стога је чак започела непопуларне мере штедње, у време Бокрошове реформе из 1995. А онда су потоње владе посезале за повећањем плата и уопште јавне потрошње, чиме су куповале политичку подршку на изборима. Што је у једном тренутку морало да постане неодрживо. Да све буде горе, ова влада је успела да обнови мандат лажући о стварном стању ствари, зато не може да окриви претходну владу за наслеђено стање у јавним финансијама. Тако се поред проблема кредибилности јавља и проблем легитимности, јер они, који су довели до актуелног стања, сад обећавају да ће га променити.

Иако је лаж признао и сам Ђурчањ, Певел Карас из словачке Академије наука тврди да није одржива оптужба на рачун мађарског премијера да је лагао о стању економије, јер се "о економици лагати не може, а што се тиче економске политике, ту је могуће не говорити о свему објективно, може се прећуткивати, што је мађарски премијер из ових или оних разлога чинио; то је као у медицини – лекар може да каже истину о вашем здравственом стању, а и не мора, чиме не постаје лажов нити се огрешио о лекарску етику". Власт сме да лаже народ о економској политици?

– Није тачно ни једно, ни друго. Јасно је да је влада лагала јер тек сад излази у јавност са податком о стварном буџетском дефициту, а објективни посматрачи су ионако знали да влада лаже и шта је истина. Да ли је јавност такође требало то да зна и да ли јој је можда одговарало да верује у лаж – то је друга ствар. Што се тиче економске политике, ту нејасноће знају да буду веома скупе. Мађарска, конкретно, није добила подршку Европске комисије за своје програме фискалне консолидације управо зато што су били недоречени. Коначно, кад је реч о влади и јавности, сматрам неукусним поређења с лекарима и болесницима. Пацијент може да промени лекара, а овде је проблем што јавност није променила владу јер је доведена у заблуду.

Шта је поука "случаја Ђурчањ" за Србију и друге државе у транзицији?

– Мађарска је грешила што се тиче економске стране транзиције, јер је веровала да не мора да жури са преуређењем јавног сектора. То је поучно за све, посебно за Србију, али и за Хрватску. Са политичке тачке гледишта било би добро да у Мађарској дође до промене владе, јер ако јавност прогута и лаж и превару, то ће имати далекосежне последице по јавни морал, као што је видљиво на примеру Србије која већ дуже време живи у систему лажи.

Значи, друге државе у региону су флексибилније према политичкој лажи?

– То је тешко поредити; у Мађарској је била поново изабрана влада која је лагала и сви су изгледи да ће опстати на власти. Бојим се да је Мађарска, поред неких балканских земаља, можда најфлексибилнија када је реч о политичким лажима.

Западни аналитичари упозоравају да је шаблон у свим постсоцијалистичким државама исти – грађанима се обећава виши стандард уместо оштрих реформи. Постоји ли трећи пут?

– То је симплификација. Постоји проблем реформе јавног сектора који није свуда исти, а свакако је израженији у Мађарској него у неким другим земљама у транзицији. То није нужно повезано са брзим преласком на евро. Мастрихтски критеријуми и прелазни период, познат као ЕРМ II, утврђени су зато да би се земље у транзицији постепено припремиле за новчану унију. У свему томе ММФ не игра неку значајнију улогу.

Колико су корисни захтеви и савети ММФ-а и других финансијских организација у посткомунистичким државама, а колико су, како тврде неки економисти – штетни?

– Када је реч о средњој Европи, мислим да је утицај на почетку транзиције био више конфузан него погрешан, будући да се мало знало како о природи социјалистичких привреда тако и о политици прелазног периода, да тако кажем. Касније ММФ и није играо неку значајнију улогу. Када је реч о југоисточној Европи, ту има више основа за примедбе, јер се у многим околностима није баш најбоље снашао. Но, са напретком транзиције и посебно са убрзањем процеса интеграције са ЕУ, ММФ углавном губи неку улогу и у том региону. Највећи промашај ММФ-а у земљама у транзицији јесте Русија, а слично је и с другим земљама у развоју. Јасно је да је ММФ у великој кризи јер је изгубио клијенте, али није јасно чему још служи. Грешке коштају и ММФ јер ипак не може да избегне одговорност, мада се то често не види одмах.

Да ли је за државе некадашње СФРЈ улазак у ЕУ једина шанса за почетак економског раја?

– Не. Интеграција у ЕУ има веома јасне користи и трошкове. Корист је пре свега у повећаној стабилности и у убрзаном институционалном развоју. То доводи до значајног смањења ризичности трговања и улагања и обезбеђује релативно одржив, мада можда не и спектакуларан, раст. Ваља водити рачуна о чињеници да је прелазак са државне на тржишну привреду процес повећане ефикасности коришћења фактора производње, а то најчешће значи да се не може обезбедити пуна запосленост у једном дужем периоду. То опет ограничава могућност радикалне реформе јавног сектора, што доводи до проблема попут оних који се сада испољавају у Мађарској. За то је делимично "крива" Европска унија јер преферира социјалну државу. Уколико је нека земља спремна да спроведе радикалније реформе и да знатно брже смањи удео јавног сектора и јавне потрошње – тада је можда боље не тежити чланству у ЕУ. Вероватније је, међутим, да би одустајање од интеграције са ЕУ значило успоравање транзиције и нижу привредну ефикасност. А могло би да значи и повећану политичку нестабилност, што може имати високу цену, као што смо видели на примеру Југославије и држава које су из ње настале.

Да ли јењава криза у коју је запала ЕУ?

– Што се тиче кризе у ЕУ, она је далеко од тога да је превазиђена. Пре ће бити да се продубљује. Ово сада је више инерција него било шта друго. Није уопште извесно како ће се уставна криза и кризе у појединим земљама чланицама разрешити. Моје је мишљење да су интегративне снаге јаче од дезинтегративних, али за сада недостају идеје како да се настави процес продубљивања и проширивања интеграције.

Како државе у транзицији могу да се заштите од негативних ефеката глобализације – да поново дигну баријере?

– Што се светске привреде тиче, питање је сувише сложено да бих одговорио метафором. Што се тиче земаља бивше Југославије, њих је највише коштао начин на који се распала бивша заједничка земља, као и балканизација привреде и политике на том простору. Те државе су још увек затвореније – како у трговачкој политици тако и по томе колико су способне да извезу – него земље у транзицији у средњој Европи. Зато би прво требало нормализовати односе на том простору и либерализовати не само међусобну трговину и трговину са светом, већ и све друге пословне односе. Привредни национализам и патриотизам разлози су назадовања, а не средства напретка.

Стварање заједничке трговинске зоне у коју би ушло неколико земаља у транзицији минирао је страх од "васкрсавања Југославије". Није ли ускраћивање сарадње на економском плану контрапродуктивно и штети државама југоисточне Европе?

– У економском смислу, страх од либерализације привредних односа са другим земљама бивше Југославије или Балкана или средње Европе – потпуно је неоснован. Мора се имати у виду да је либерализација трговине и улагања са земљама Европске заједнице била од велике користи земљама у транзицији, било да су већ постале чланице Европске уније или ће то постати у будућности. Извоз робе се многоструко повећао и трговачки је дефицит знатно мањи код оних земаља које су скинуле баријере трговини са ЕУ него код других, рецимо код оних на Балкану. Па и на Балкану се уочава раст извоза последњих година, јер се процес који се одвијао у средњој Европи сада понавља на Балкану, мада са деценијом закашњења. Заиста има смисла уклонити препреке привредној сарадњи на Балкану јер ће онда то тржиште бити од већег значаја за ЕУ и за друге развијене привреде. Национализам и патриотизам који су подстицани страхом од обнове Југославије или неким другим страховима имају велику привредну цену. Не могу а да се не сетим колико је у Београду била популарна теорија да "Немачка осваја марком а не тенковима", да би се свега неколико година касније Немачка одрекла марке. И тада, као у многим стварима до сада, економисти губе спор са песницима, писцима, филозофима и другим популистима и патриотама, међу којима има много оних који су на томе добро зарадили.