Преминула Звер из Болцана

Нацистички злочинац Михаел Сајферт, познатији као Звер из Болцана – надимак је добио као чувар концентрационог логора у Боцану, у Јужном Тиролу – преминуо је минуле суботе у италијанској болници у Казерти, у 86. години живота, известиле су светске агенције. Сајферт, карпатски Саксонац рођен у Украјини (фолксдојчери у Румунији и Украјини), премештен је због акутних стомачних тегоба у специјалну болницу за тешке робијаше из затвора Санта Марија Капуа Ветере, где се налазио на одслужењу казне доживотне робије. 

Војни суд у Верони, надлежан за ратне злочине почињене у Италији, изрекао је  Сајферту казну доживотне робије, без права на помиловање. Због доказане кривице да је у периоду од јуна 1944. до априла 1945. године у најмање осамнаест случајева убијао заточенике у поменутом логору – ради личног задовољства. У најмање осамнаест случајева. Даљих стотинак логораша зверски је мучио до изнемоглости. Пресуда је изречена 2000. године у одсуству оптуженог. Сајферт је после Другог светског рата пребегао у Канаду, одакле је на захтев Италије, изручен тек две године после пресуде, у лето 2002. године.

Доказни материјал и изјаве сведока на основу којих је Сајферт осуђен односили су се на поменути период од јуна 1944. до априла 1945. године. Као припадник специјалне Ес-Ес јединице Сајферт је био задужен за обезбеђење логора у Болцану и задужен за „васпитни надзор“ заточеника. (Од око једанаест хиљада Јевреја, италијанских партизана и немачких дезертера само је мали број преживео.) То нису била једина Сајфертова недела. Злочиначку „каријеру“ започео је раније, на службовању у Украјини и у Мађарској. Овај аспекат, ипак, италијански војни суд није узео у обзир.

Званично, докази о злочинима у Италији били су довољни за изрицанје најстроже казне. Незванично, међутим, Италијани су се прибојавали да би Мађарска такође могла да затражи изручење Сајферта из Канаде и да га блаже осуди.

Разлози за подозрење Италијана према ефикасности мађарских колега, када је о осуди ратних злочинаца реч, леже у чињеници да је мађарско правосуђе критиковано због „благог кажњавања“ бивших нациста, или, штавише, због укиданја истрага и вођења процеса – упркос доказаној кривици. Међу стотинама најокорелијих ратних злочинаца, неколико десетина, пореклом са мађарских простора – хортијеваца, њилаша и нациста – нашли су уточиште и заштиту под скутом Будимпеште. Најпознатији је случај ратног злочинца Шандора Кепира, једног од команданата Новосадске рације – масакра над више од хиљаду и три стотине Јевреја, цигана и Срба 23. јануара 1942. године бачено под лед Дунава. Захваљујући једностраном правном тумачењу, Кепиро није изведен пред лице правде – уживао је у пензионерском животу у Будимпешти.

Са друге стране, смрт (касно) осуђеног нацисте и ратног злочинца поново је подстакла расправу у Немачкој о сврсисходности санкционисанја ратних злочина из Другог светског рата. Уз већ познате аргументе заговарача „праштања и помирења“ – међу којима је најјачи да је Нирнбершким процесом статуран пример и да не би требало ићи даље – сада се истиче да нова генерација младих Немаца не би требало да (психички) испашта за грехове нјихових дедова и прадедова. У ту кампању се, штавише, уклључио и угледни лево настројени недељник „Цајт“: објавио је репортажу о омладини која не жели да осећа кривицу и која потискује комлексе. Прича „Цајта“ исплетена је око срцепарајућег „костура“ – младић и девојка, гимназијалци и добри другари су унуци некадашњих противника: девојка је унука бившег логораша, а дечак – бившег есесовца који је чувао логор!