Preminula Zver iz Bolcana

Nacistički zločinac Mihael Sajfert, poznatiji kao Zver iz Bolcana – nadimak je dobio kao čuvar koncentracionog logora u Bocanu, u Južnom Tirolu – preminuo je minule subote u italijanskoj bolnici u Kazerti, u 86. godini života, izvestile su svetske agencije. Sajfert, karpatski Saksonac rođen u Ukrajini (folksdojčeri u Rumuniji i Ukrajini), premešten je zbog akutnih stomačnih tegoba u specijalnu bolnicu za teške robijaše iz zatvora Santa Marija Kapua Vetere, gde se nalazio na odsluženju kazne doživotne robije. 

Vojni sud u Veroni, nadležan za ratne zločine počinjene u Italiji, izrekao je  Sajfertu kaznu doživotne robije, bez prava na pomilovanje. Zbog dokazane krivice da je u periodu od juna 1944. do aprila 1945. godine u najmanje osamnaest slučajeva ubijao zatočenike u pomenutom logoru – radi ličnog zadovoljstva. U najmanje osamnaest slučajeva. Daljih stotinak logoraša zverski je mučio do iznemoglosti. Presuda je izrečena 2000. godine u odsustvu optuženog. Sajfert je posle Drugog svetskog rata prebegao u Kanadu, odakle je na zahtev Italije, izručen tek dve godine posle presude, u leto 2002. godine.

Dokazni materijal i izjave svedoka na osnovu kojih je Sajfert osuđen odnosili su se na pomenuti period od juna 1944. do aprila 1945. godine. Kao pripadnik specijalne Es-Es jedinice Sajfert je bio zadužen za obezbeđenje logora u Bolcanu i zadužen za „vaspitni nadzor“ zatočenika. (Od oko jedanaest hiljada Jevreja, italijanskih partizana i nemačkih dezertera samo je mali broj preživeo.) To nisu bila jedina Sajfertova nedela. Zločinačku „karijeru“ započeo je ranije, na službovanju u Ukrajini i u Mađarskoj. Ovaj aspekat, ipak, italijanski vojni sud nije uzeo u obzir.

Zvanično, dokazi o zločinima u Italiji bili su dovoljni za izricanje najstrože kazne. Nezvanično, međutim, Italijani su se pribojavali da bi Mađarska takođe mogla da zatraži izručenje Sajferta iz Kanade i da ga blaže osudi.

Razlozi za podozrenje Italijana prema efikasnosti mađarskih kolega, kada je o osudi ratnih zločinaca reč, leže u činjenici da je mađarsko pravosuđe kritikovano zbog „blagog kažnjavanja“ bivših nacista, ili, štaviše, zbog ukidanja istraga i vođenja procesa – uprkos dokazanoj krivici. Među stotinama najokorelijih ratnih zločinaca, nekoliko desetina, poreklom sa mađarskih prostora – hortijevaca, njilaša i nacista – našli su utočište i zaštitu pod skutom Budimpešte. Najpoznatiji je slučaj ratnog zločinca Šandora Kepira, jednog od komandanata Novosadske racije – masakra nad više od hiljadu i tri stotine Jevreja, cigana i Srba 23. januara 1942. godine bačeno pod led Dunava. Zahvaljujući jednostranom pravnom tumačenju, Kepiro nije izveden pred lice pravde – uživao je u penzionerskom životu u Budimpešti.

Sa druge strane, smrt (kasno) osuđenog naciste i ratnog zločinca ponovo je podstakla raspravu u Nemačkoj o svrsishodnosti sankcionisanja ratnih zločina iz Drugog svetskog rata. Uz već poznate argumente zagovarača „praštanja i pomirenja“ – među kojima je najjači da je Nirnberškim procesom staturan primer i da ne bi trebalo ići dalje – sada se ističe da nova generacija mladih Nemaca ne bi trebalo da (psihički) ispašta za grehove njihovih dedova i pradedova. U tu kampanju se, štaviše, uklljučio i ugledni levo nastrojeni nedeljnik „Cajt“: objavio je reportažu o omladini koja ne želi da oseća krivicu i koja potiskuje komlekse. Priča „Cajta“ ispletena je oko srceparajućeg „kostura“ – mladić i devojka, gimnazijalci i dobri drugari su unuci nekadašnjih protivnika: devojka je unuka bivšeg logoraša, a dečak – bivšeg esesovca koji je čuvao logor!