И после кризе – криза

Брине ме што је мисија Међународног монетарног фонда (ММФ) отишла без коначног договора. Не знам шта „телефонски разговори” значе, али знам да синдикални притисци не иду у корист ни садашњих, ни будућих пензионера. И док с једне стране председник Тадић истиче како идемо ка Европској унији, с друге стране нас овакве ствари од тога удаљавају.

Овако је Стојан Стаменковић, уредник билтена „Макроекономске анализе и трендови” (МАТ), доживео крај прошле радне недеље, када је Алберт Јегер са сарадницима напустио Београд.

 „То потпуно иде против овог документа”, казао је Стаменковић показујући на књигу чији је наслов: „Посткризни модел економског раста и развоја Србије од 2011. до 2020. године”. У студији коју су радили најугледнији домаћи економисти пише да Србија крај следеће деценије може да дочека као земља са 400.000 нових радних места, са просечним економским растом 5,8 одсто. „Али то није прогноза, већ пројекција”, објашњава Стаменковић и додаје да би за такав епилог многи услови требало да се испуне. Нажалост, приметио је да оно што се догађа у последње време томе не иде у прилог.

– Раст увоза је већи од раста извоза, пада увоз сировина и репроматеријала, расте тражња за увозним трајним потрошним добрима. Прилив капитала ће до краја ове године бити у минусу, инфлација већа, а прилив инвестиција нижи од очекиваних. Пре него што је светска криза показала да се стари модел раста Србије истрошио и да више нећемо моћи да трошимо више него што зарађујемо, крајем 2008. године, заједно са сарадницима, написао сам текст „Криза пре кризе“.

Значи ли то да ћете крајем ове године написати текст под називом „Криза после кризе“?

Скоро да је тако. Кад смо радили овај документ процењивали смо, као и ММФ, да ће економски раст ове године бити 1,5 одсто бруто домаћег производа. Али због курса, вредност БДП-а изражена у еврима биће минус два. Инфлација ће до краја године бити већа од планиране. Томе је допринео раст цена хране, раст потрошње, нарочито државне, монополи и картели, али и покретање спирале и обнављање везе између раста курса и цена. Кад смо, пре кризе, имали већи прилив девиза од одлива, динар је јачао. Сада је, међутим, обрнуто. Уместо плуса имаћемо негативан платни биланс за целу годину од 1,5 до две милијарде евра. Е, због тога су биле интервенције НБС. Питање је докле ћемо моћи тако.

Рачунали сте да таквим темпом то може да траје још неколико година, после чега постоји опасност да девизне резерве буду „анулиране”?

Може да нам се понови 1982. година, када је „пукла” спољна ликвидност Југославије. Пре тога понуда кредита на светском тржишту била је огромна, а код нас скоро да је настала трка која југословенска република ће више да се задужи. Тако је и осигуран висок раст стандарда и свако ће вам рећи да се седамдесетих година најлепше живело. Нама је затим спуштена рампа на тржишту капитала. Онда је дошла 1981. година када смо девизне резерве потрошили скоро „до даске”. Тад је Милка Планинц била на челу владе и мене као главног економисту питала шта ћемо са дуговима. Категорички сам тврдио да у јануару 1983. године Југославија неће моћи да плати обавезе које тада доспевају и да морамо да репрограмирамо дугове. Није било друге него да уђемо у аранжман са ММФ-ом. То је онда било равно велеиздаји, али је она ипак то „изгурала”.

Где видите сличности са тим периодом?

Сада смо имали светску кризу, банке су врло уздржане, а ризик наше земље је висок. Већ сама чињеница да је ММФ отишао необављеног посла учиниће инвеститоре опрезним. То значи да нема инвестиција, нема кредита…

Наравно, поучени искуством 1982. године надам се да нико неће дозволити такав епилог. Али, то ће значити да ћемо имати врло обимно слабљење динара. А то са собом носи и раст инфлације. Другим речима, опет ћемо да тражимо неког новог деда Аврама да прво заустави те цене, па да онда кренемо са развојем.

Власт се уместо проинвестиционом, окренула најпесимистичнијем – популистичком моделу?

Тога се бојим. И питам се зашто је током ових преговора са ММФ-ом власт тако стрпљиво разговарала са синдикатима. У Француској, Грчкој и Румунији је било немира, али су тамошње владе биле врло строге. Не знам зашто се наша влада уплашила синдиката.

Чланови српске владе су такође читали вашу стратегију, зашто су изабрали најпесимистичнији сценарио?

Пише у стратегији – зато што иду избори. Свако хоће да на тим изборима добије власт.

Шта је био први сигнал да се од проинвестиционог модела одустаје?

То што власт није била у стању да се избори са захтевима за већом потрошњом. Што испаде да је једва дочекала инфлацију да каже „сад имамо више новца за трошење”. То што ће инфлација уместо шест ове године бити око 9,5 одсто отвара простор за већу потрошњу. Тај новац сад може, али не би требало, да се подели.

Али, ММФ је такав ребаланс прихватио?

Нисам сигуран у то. Кад будем видео писмо о намерама – вероваћу.

Рекли сте да је за стратегију боље да Србија има стабилну владајућу већину. Ако 2012. године…

То је касно за нови почетак.

Кад није касно? Ако су већ сада неке претпоставке проинвестиционог раста поремећене, да ли је већ сада касно?

Ако би следеће године минус у каси био мањи од четири одсто, или ако би структура тог дефицита била таква да се он усмери на инвестиције, онда није све изгубљено.

Иако не волите да Вас представљају као саветника премијера Мирка Цветковића, да ли сте му све ово рекли, да ли сте га упозорили?

Ништа му нисам рекао. Не знам да ли су се чланови, помпезно најављеног, Економског савета састали свега три пута за две године.

Међутим, професор Јуриј Бајец, такође члан Економског савета, виђа се са премијером, вероватно, свакодневно. Он, такође, присуствује редакцијским састанцима МАТ-а и наше анализе и прогнозе преноси премијеру. И они то читају врло пажљиво. Премијер је, значи, упознат са нашим порукама.

Осећате ли се изневереним што је модел инвестиционог раста Србије „завршио у корпи”?

Немојте, није он завршио у корпи. Још мислим да би неки заокрет могао да се направи. Али би морао да се направи брзо, а не да се чекају избори.

Аница Николић