Територија портрета

Привлачност људског лика је готово константна у уметности, без обзира на велике разлике у идејном, визуелном или медијском представљању лица. Од Нарцисове огледалске слике, преко психолошке моћи Рембрантових ауто/портрета до радова икона 20. века, као што су уметници Арнулф Рајнер и његови експресивни дијалози са фото-предлошком или Чак Клоуз са сликама глава огромних димензија, портрет у најфлексибилнијем значењу те речи данас, у 21. веку, није уметнички исцрпљена нити превазиђена категорија.

Управо изложба портрета Јованке Станојевић (1979) у Галерији Коларчеве задужбине потврђује ову тезу. Време није демантовало ни став да сликар изражава свој унутрашњи свет кроз представе спољашњег света. Још током студија Јованка Станојевић се издвојила радовима упадљиве персоналне зрелости, са фокусом на одређене идеје и приљежношћу да визуелизује обичну тему у јак ликовни контекст. Да није реч о пролазној пасији младе сликарке сведочи и ова изложба портрета.

Својим врло дефинисаним ставом Јованка Станојевић је поставила питање себи али и нама: Како сачувати персоналност, нормалност и животне идеале у информатичкој ери, притиснути дигитално генерисаном сликом и њеним интерактивим манифестацијама, уз хистеричну брзину смењивања и застаревања информација? Управо због тога, као део рефлексија нашег времена, издвојени су опозитни феномени као што су самоћа и усамљеност. Грчки мудраци су истицали гносеолошку вредност самоће, хришћанство њене аскетске идеале, наши савременици самоћу цене као шансу, креативни пут у сопствену дубину. Усамљеност је на другом крају, као коб појединца, некад принудна патолошка црта настала у свету досаде и отуђености.

Комфорни контакти на даљину (електронске секретарице, интернет и ес-ем-ес поруке), као облик масовне комуникације појачавају витруелност контакта јер укидају ауру блискости, облике невербалне комуникације и поглед очију два бића. Ако само једном могу да будем на прави начин сам, тада нећу бити више усамљен – гласи Гетеова пророчка порука.

Територија портрета, како је Никола Шуица насловио свој текст за изложбу, управо је ослобођена стваралачка зона у којој Јованка Станојевић визуелизује у гро плану џиновске кадрове лица. Њен поглед изблиза у загледане и замишљене особе, као поступак близак је филмској слици у којој се димензијом кадра истиче значај персоналне партиципације. Ови портрети у својој тоталности представљају живот ликова који се одвајају од својих прототипова да би водили застрашујуће усамљеничко постојање. Релација фото-предложак и сликарство овде је функционална и у служби ликовне транспозиције. Сугестивне физиономије, њихова загонетност и чулност иницирају стање присутности и карактер документарног. Стрпљива мануелност се испољава у минуциозном цртачком поступку, а експресија материјала у сугестивној црној. Сликарка користи у свом раду акрил, суви пастел и угљен инсистирајући на валерским вредностима кадра. Мада је изложено само четири рада, то није умањило утисак да изложба најављује снажну уметничку индивидуалност.