И посебно, и заједно

Контакт група је одредила 2006. као годину решавања питања статуса Косова. Албански политичари траже независност, српски нуде суштинску аутономију. САД истичу да решење "мора бити прихватљиво (само) за већину" на Косову, косовским Србима се (само) "уважавају њихови интереси". ,,Њихови интереси", међутим, нису они које намеће Контакт група: преосталој трећини Срба на Косову је интерес да остане део Србије.

САД подржавају Албанце. Од Албанаца се може чути да је Ругова дао Американцима у закуп на 75 година земљу за војну базу. Ако се сетимо да је Турска неколико година пре бомбардовања Србије омела САД да из њених база узлећу ка Ираку, може се претпоставити да је америчко наоружање из Турске премештено на Косово. А шта је Србија понудила САД да би се изборила за свој предлог?

Преговарачки процес још траје, тражи се "одржив компромис". Компромисна формула могла би да гласи: свако са својима, један поред другога и у заједници; у заједници са Србијом, Македонијом, Црном Гором, аутономним регионом Косово и ЕУ.

Да би могао да се оствари један такав политички подухват потребно је да на статус Косова актери гледају на шири начин. Решење мора бити међусобно договорено и мора да одговара свим заједницама – на Косову, Србији, Контакт групи, САД, ЕУ, НАТО и УН, те да се ослања на међународни правни поредак. Према томе, правила морају да буду глобална, а не да буду изнимка предвиђена само за једну групу.

Будући да Албанци из бивше Југославије данас живе не само на Косову већ и у јужној Србији, Македонији и Црној Гори шири начин гледања би био и за њих прихватљив. Вође Албанаца из Македоније узеле су оружје у руке тражећи решавање њихових политичких права у држави Македонији. Нешто слично се дешавало и у јужној Србији али се и ту смирило, уз помоћ НАТО-а и ЕУ.

Прихватајући предложену формулу, Косово би и даље било дефинисано као део Србије, али под управом Албанаца и, додатно, ЕУ, Контакт групе, САД, НАТО-а, УН и саме Србије. Политика треба да гарантује садашњи територијални интегритет Србије и аутономију региона Косово. Срби на Косову би добили своју аутономију. Албанци из бивше СФРЈ би имали могућност да се слободно крећу на територији Србије, Македоније и Црне Горе. Србија, Македонија, Црна Гора и аутономни регион Косово могли би у заједници са ЕУ, државама Контакт групе, САД и УН да изграде "заједничку кућу" у којој би седели њихови представници. Та "кућа" би имала кључне надлежности у контроли спровођења одредби стандарда и статуса за Албанце и Србе на Косову.

Ако би дошло до прихватања оваквог решења од држава Запада, Србије, Македоније, Црне Горе и покрајине Косово, онда би Србију, Македонију, Црну Гору и аутономни регион Косово требало заједно, у најкраћем року, примити у ЕУ. Једино прихватљиво решење јесте отварање граница и убрзани улазак поменутих "јединица" у ЕУ како би сви били под једним европским кровом.

Формула садржи елементе за стабилност региона и смиривање политичких страсти. Недавно се један познати београдски аналитичар јавно запитао да ли поред интереса има "још нешто" што води политичаре. Рекли бисмо да има. Ако би се интерес посматрао као рационална категорија, онда би то "још нешто" могло да се означи као – емоција. Ако би се анализирали поступци политичара у време распада СФРЈ онда би се могло видети да су они често, осим интересима, били мотивисани и емоцијама. Југославија се, према томе, распала и из "емоционалних разлога".

И "идеолошки разлог" јесте нешто што настаје у подручју емоционалног. Политика Слободана Милошевића била је обојена идеолошким разлогом – "социјалистичком идеологијом". Да се Милошевић руководио интересима Србије, Србија не би данас била овде где је.

И амерички политичари су се у односу на СФРЈ и Србију руководили идеологијом, и та идеологија се звала "демократизација". А за своју идеологију водећи политичари су на овим просторима често били спремни и на насиље.

Надајмо се да су таква времена прошла и да ће политичко решење за Косово и Метохију бити пронађено смиривањем страсти и уважавањем свих релевантних политичких интереса.