Демократија у Америци

Резултати последњих америчких избора су по обичају дочекани са цинизмом. А заправо у америчкој парламентарној демократији постоје многобројне лекције које би добродошле климавим демократијама попут српске.

Основна особина америчког система је да опозиција има велику моћ. У целом систему се налази више независних, а реалних полуга власти (председник, два дома парламента, Врховни суд), што смањује вероватноћу да их иста странка све држи у рукама, тим пре што је подељена власт популарна међу грађанима. А чак и кад једна странка у томе успе, опозиција је далеко од беспомоћне. Примера ради, 2008. демократе су имале председника и убедљиве већине у оба дома. Упркос томе, републиканци су успели да блокирају и успоре усвајање нових закона (само непопуларном закону о здравству се одолевало више од годину дана). Заправо, и један једини сенатор, ако се заинати, може поприлично да заглави парламентарни процес, што се понекад и дешава.

Још од времена Милошевића, у Србији слушамо о неваљалој опозицији која се бави опструкцијом (уместо да, ваљда, олакшава посао власти). Јово Бакић је пре неколико недеља критиковао ,,неефикасност” америчког конгреса наводећи податак да је само четири одсто предложених закона усвојено. У реалности, ова ,,неефикасност”, која у суштини подиже ниво консензуса који је потребан да би се било која промена спровела у дело, намерно је уграђена у систем и представља један од главних разлога зашто демократске институције у тако огромној и разноврсној земљи, са њених педесет држава и стотинама националности, опстају у скоро непромењеној форми већ више од двеста година. Систем максимално отежава било какву промену иза које не стоји много више од педесет одсто грађана и на тај начин ограничава самовољност власти и поларизацију друштва.

Упоредимо то сад са једном много мањом и релативно хомогеном Србијом у којој се нон-стоп мењају изборни закони и пословници, и свако мало дискутује о новим могућим „поправкама” (попут смањења броја посланика и сличних промашених идеја), не би ли се што пре усвојило још много, много нових закона. За Србију би заправо било боље да опозиција, као у САД, може да успори изгласавање закона – да има више процедуралних механизама да усвајање блокира и више могућности да критикује предлоге.

Велика инертност америчког система је ублажена чињеницом да се избори за представнички дом одржавају сваке друге године. Сваки од представника овог дома заступа релативно мали број грађана (уобичајено је да конгресмен лично одговара на писма и захтеве грађана) и на тај начин су најближи народу, што чини да се незадовољство у гласачком телу врло брзо одражава на власт. С друге стране, само трећина сенатора се мења са сваком генерацијом конгресмена, што Сенат претвара у кочницу хирова јавног мњења. Поврх свега, у САД су савезни избори увек у исто време, што спречава добро познате манипулације с датумом одржавања.

Још једна битна и необична особина америчког система је утицај који обични грађани имају на политику странака. За разлику од Србије, где странке имају релативно мали број чланова, у Америци су гласачи странке у великој мери и чланови странке, с тим што је природа тог чланства далеко површнија. У већини савезних држава, приликом уписа у бирачки списак, грађанин се опредељује за странку (у последњем веку, већина се опредељује за Демократску или Републиканску странку, али постоје и многе друге, а постоји и опција „независних” гласача). Из овог „чланства” не следе никакве чланарине или обавеза да се гласа на неки начин. Али сви они који су регистровани као „чланови” неке странке (а у неким државама и независни гласачи, или они који су чланови неке друге странке) могу да учествују у избору кандидата те странке на општим изборима. То чини да „чланови”, то јест гласачи, у некој мери управљају странком за коју обично гласају.

Крајњи резултат је флескибилна демократија са нешто мањим раскораком у ставовима између партијске елите и обичног света. Одавно је примећено да се ставови и вредности европске политичке елите много више разликују од жеља европских народа (нпр. по питању смртне казне, глобалног загревања, имиграције, хомосексуалних бракова итд.) него што је случај у Америци. То је један од разлога зашто Европљани вековима Американце доживљавају као дивљаке, али и тога да су у Европи много чешћи немири, револуције и диктатуре.

Не треба идеализовати мишљење обичног света и умишљати да народна мудрост садржи одговоре на сва питања. Грешке су у сваком случају неизбежне, али успешна парламентарна демократија умањује цену њихове корекције.