Тресла се гора

Током деведесетих често је могло да се чује да је далеки циљ којем протести теже то да „живимо у досадној држави”. У тој досадној држави, маштало се тад, избори неће бити питање од животног значаја, све странке ће бити мање-више исте, а политика једва да ће неког да занима.

Е па ето, дочекасмо и то чудо – најдосадније изборе у последње две деценије, са рекордно ниским одзивом и минимумом пажње коју су изазвали у свету. И пре избора био је потребан електронски микроскоп да би се детектовале разлике у плановима две водеће странке. А после председничких избора, највећи проблем се изгледа своди на то што је фини момак из добре куће замењен мало грубље отесаним народским човеком.

Дакле, управо смо тамо где смо тада, као присталице тадашње опозиције, хтели да будемо. Ово је то, како та чувена досадна држава изгледа. Ко у овим изборима види нешто трагично и застрашујуће или нема никакав осећај како ,,нормално” друштво изгледа или за српско друштво има неке потпуно нереалне и самим тим деструктивне планове.

Већ више од деценије, део ондашње старе опозиције Милошевићу има проблема да се привикне на нормалан политички живот. Свуда му се привиђају некакви фашизми и нацизми, медијски мрак и диктатуре. „А и ови избори – били фалш или не – показују да у Србији никада власт не може да се смени, исто као што је било за време Милошевића”, вајка се Весна Пешић, док тобожњи нови Милошевић погружено напушта председничку палату. „Нико не сме да отвори питање… нико не сме да пита”, жали се она, усред одговора на управо то питање које наводно нико не сме да постави и све то у интервјуу доступном свакоме ко иоле прати вести. Међу млађим генерацијама, које о деведесетим знају само из прича, али су свесни да је у Србији паклено лоше, паничари се масовно спремају за емиграцију – потрчали би и у ред за визе, да ове игром случаја нису укинуте. А кад би још били мало мање заузети политичким протестом на фејсбуку и форумима, вероватно би и лупали у шерпе да разбију дебели медијски мрак који је, баш као и деведесетих, све прогутао.

Део проблема вероватно проистиче из тога што је добар део те тадашње „демократске опозиције” настао на бази некадашњих дисидената који у суштини никад нису имали искуство у политичкој борби у демократском систему. У систему у којем су стасали постојала је групица одважних, непоткупљивих критичара режима, а сви остали су у најмању руку били продане душе. Због тога за њих демократија ни теоријски а још мање у својој пракси није била ништа конкретно, већ само један од начина борбе против режима.

То дисидентско искуство, донекле применљиво под Милошевићем, после двехиљадите је постало потпуно депласирано. Слично понашању савремених америчких активиста за грађанска права, преувеличавају се проблеми и бију давно добијене битке. Народ се слуђује причама о некаквој правој, бољој демократији, у којој су грађани образовани, медији објективни, а власт несебична. Редовни избори се повезују са свим земаљским добрима па се појам демократије на крају толико офуцао да сваки пут кад се заглави лифт или падне трола неко закључи да, ето, још смо ми далеко од праве демократије.

Проналажење Милошевића у Тадићу има као последицу и све чешће проналажење Тадића у Милошевићу. Стога, наизглед парадоксално, паралелно с процесом учитавања деведесетих у свакодневни политички живот, сама представа о деведесетим па и Слободану Милошевићу, полако добија све бенигнију форму. Човек који је лично организовао политичка убиства у колективној свести – и то управо захваљујући његовим најљућим противницима – полако се трансформише у такорећи конвенционалног политичара ноторног пре свега по томе што је сматрао да је Косово део Србије. Као и „демократија”, и „Милошевић” све мање означава конкретну појаву а све више постаје један балон негативне конотације за општу употребу.

Најзад, ниједна прича о повратку у деведесете не би била комплетна кад се у њу не би убацило како би све било потпуно другачије да Зоран Ђинђић није убијен. Не би било. Убиство Зорана Ђинђића је најгора ствар која се десила у скоријој политичкој историји Србије. Али, она је то зато што је убијен председник владе, а не зато што је убијена конкретна особа. Ово последње је такође велика трагедија, али по друштво не оставља ни приближно једнако погубне последице. Јер сви ћемо умрети, и сви смо заменљиви и они који остају ће по природи ствари преузети задатке оних који су отишли.

Не постоји, међутим, никаква гаранција, да ће земља са климавом демократском традицијом у релативно кратком року успети да се врати са границе демократског амбиса до које један такав догађај доводи. Србија је у томе успела, и то је већ врло добар разлог да и овим изборима будемо задовољни.