Tresla se gora

Tokom devedesetih često je moglo da se čuje da je daleki cilj kojem protesti teže to da „živimo u dosadnoj državi”. U toj dosadnoj državi, maštalo se tad, izbori neće biti pitanje od životnog značaja, sve stranke će biti manje-više iste, a politika jedva da će nekog da zanima.

E pa eto, dočekasmo i to čudo – najdosadnije izbore u poslednje dve decenije, sa rekordno niskim odzivom i minimumom pažnje koju su izazvali u svetu. I pre izbora bio je potreban elektronski mikroskop da bi se detektovale razlike u planovima dve vodeće stranke. A posle predsedničkih izbora, najveći problem se izgleda svodi na to što je fini momak iz dobre kuće zamenjen malo grublje otesanim narodskim čovekom.

Dakle, upravo smo tamo gde smo tada, kao pristalice tadašnje opozicije, hteli da budemo. Ovo je to, kako ta čuvena dosadna država izgleda. Ko u ovim izborima vidi nešto tragično i zastrašujuće ili nema nikakav osećaj kako ,,normalno” društvo izgleda ili za srpsko društvo ima neke potpuno nerealne i samim tim destruktivne planove.

Već više od decenije, deo ondašnje stare opozicije Miloševiću ima problema da se privikne na normalan politički život. Svuda mu se priviđaju nekakvi fašizmi i nacizmi, medijski mrak i diktature. „A i ovi izbori – bili falš ili ne – pokazuju da u Srbiji nikada vlast ne može da se smeni, isto kao što je bilo za vreme Miloševića”, vajka se Vesna Pešić, dok tobožnji novi Milošević pogruženo napušta predsedničku palatu. „Niko ne sme da otvori pitanje… niko ne sme da pita”, žali se ona, usred odgovora na upravo to pitanje koje navodno niko ne sme da postavi i sve to u intervjuu dostupnom svakome ko iole prati vesti. Među mlađim generacijama, koje o devedesetim znaju samo iz priča, ali su svesni da je u Srbiji pakleno loše, paničari se masovno spremaju za emigraciju – potrčali bi i u red za vize, da ove igrom slučaja nisu ukinute. A kad bi još bili malo manje zauzeti političkim protestom na fejsbuku i forumima, verovatno bi i lupali u šerpe da razbiju debeli medijski mrak koji je, baš kao i devedesetih, sve progutao.

Deo problema verovatno proističe iz toga što je dobar deo te tadašnje „demokratske opozicije” nastao na bazi nekadašnjih disidenata koji u suštini nikad nisu imali iskustvo u političkoj borbi u demokratskom sistemu. U sistemu u kojem su stasali postojala je grupica odvažnih, nepotkupljivih kritičara režima, a svi ostali su u najmanju ruku bili prodane duše. Zbog toga za njih demokratija ni teorijski a još manje u svojoj praksi nije bila ništa konkretno, već samo jedan od načina borbe protiv režima.

To disidentsko iskustvo, donekle primenljivo pod Miloševićem, posle dvehiljadite je postalo potpuno deplasirano. Slično ponašanju savremenih američkih aktivista za građanska prava, preuveličavaju se problemi i biju davno dobijene bitke. Narod se sluđuje pričama o nekakvoj pravoj, boljoj demokratiji, u kojoj su građani obrazovani, mediji objektivni, a vlast nesebična. Redovni izbori se povezuju sa svim zemaljskim dobrima pa se pojam demokratije na kraju toliko ofucao da svaki put kad se zaglavi lift ili padne trola neko zaključi da, eto, još smo mi daleko od prave demokratije.

Pronalaženje Miloševića u Tadiću ima kao posledicu i sve češće pronalaženje Tadića u Miloševiću. Stoga, naizgled paradoksalno, paralelno s procesom učitavanja devedesetih u svakodnevni politički život, sama predstava o devedesetim pa i Slobodanu Miloševiću, polako dobija sve benigniju formu. Čovek koji je lično organizovao politička ubistva u kolektivnoj svesti – i to upravo zahvaljujući njegovim najljućim protivnicima – polako se transformiše u takoreći konvencionalnog političara notornog pre svega po tome što je smatrao da je Kosovo deo Srbije. Kao i „demokratija”, i „Milošević” sve manje označava konkretnu pojavu a sve više postaje jedan balon negativne konotacije za opštu upotrebu.

Najzad, nijedna priča o povratku u devedesete ne bi bila kompletna kad se u nju ne bi ubacilo kako bi sve bilo potpuno drugačije da Zoran Đinđić nije ubijen. Ne bi bilo. Ubistvo Zorana Đinđića je najgora stvar koja se desila u skorijoj političkoj istoriji Srbije. Ali, ona je to zato što je ubijen predsednik vlade, a ne zato što je ubijena konkretna osoba. Ovo poslednje je takođe velika tragedija, ali po društvo ne ostavlja ni približno jednako pogubne posledice. Jer svi ćemo umreti, i svi smo zamenljivi i oni koji ostaju će po prirodi stvari preuzeti zadatke onih koji su otišli.

Ne postoji, međutim, nikakva garancija, da će zemlja sa klimavom demokratskom tradicijom u relativno kratkom roku uspeti da se vrati sa granice demokratskog ambisa do koje jedan takav događaj dovodi. Srbija je u tome uspela, i to je već vrlo dobar razlog da i ovim izborima budemo zadovoljni.