Зашто ђаци мрзе школу

У недавном интервјуу директор ,,Петнице” Вигор Мајић је, између осталог, као проблем образовања у Србији истакао то што су наставни програми претрпани информацијама због чега ђаци мрзе школу и брукају се на Писа тестовима.

,Оптеретили смо дечје главе огромном количином израза, бројева, година, дефиниција... А онда оду на озбиљно међународно Писа тестирање и подбаце у односу на европске вршњаке. Јер тамо непотребне информације никога не интересују. Много знања је потребно да се управља мобилним телефоном, користи Фејсбук или Твитер. Деца то лако савладају, јер их интересује. Нису деца глупа. А када би у нашој школи учили о Фејсбуку, морали би да знају дефиницију, па ко је оснивач, које године, који менији и опције постоје...”, каже Мајић.

Практично све премисе овог става су погрешне. За почетак, не треба се баш без икакве резерве клањати Писа тестовима. Не морамо да верујемо у причу о генијалцима из наших редова да бисмо приметили да Писа тестови из математике не тестирају математичко знање (у смислу владања математичким појмовима и техникама) него примену елементарне математике. Та примена има своју вредност и не би било згорег да су наши ђаци у њој бољи, али она је потпуно неадекватна као основа за изградњу озбиљног математичког знања неопходног за све оне примене математике у инжењерству и науци на које се мисли када се прича о важности математике у савременој цивилизацији.

Друга је теза да свако градиво може да се учини интересантним и да већина деце може да савлада и најтеже градиво ако је оно замотано у довољно интригантан омотач. Често слушамо о великим стручњацима који су лоши педагози, чиме се сугерише да је вештина подучавања важнија од познавања градива. Водећи се овим принципима стижемо до праксе учења сабирања шивењем бројева, учења енглеског прављењем зидних новина и инсистирања на педагошким квалификацијама у односу на стручне.

Нажалост, основна премиса овог приступа није тачна, а подгревање те дискредитоване теорије усмерава драгоцене ресурсе ученика ка тривијалним активностима у илузији да оне воде трајним интересовањима и дубљим знањима.

У књизи ,,Зашто ђаци мрзе школу”, амерички психолог Данијел Вилингам је направио синтезу пола века истраживања когнитивне психологије. Он објашњава, између осталог, и зашто наведени методи не воде ка циљу. Суштина се своди на то да ми памтимо оно о чему размишљамо.

А када се циљно градиво (на пример сабирање) оптерети ирелевантним али занимљивим активностима (бирање крпе, сечење маказама), оно што се запамти су те ирелевантне активности (које су заузеле највећи део времена и на које је ђак био сконцентрисан) а не номинални предмет учења.

И на крају: сви смо негде свесни да нису баш сва деца паметна. Што пре прихватимо ту очигледну чињеницу, лакше ћемо се отарасити илузије о могућности образовног система у којем је свако дете будући Ајнштајн и све је свима лако и занимљиво. Нити је могуће нити потребно да сви људи буду високо образовани.

Традиционално, српски образовани систем је (био) изразито елитистички. Његова основна премиса је била да је само мали број људи то јест деце довољно интелигентан да има користи од тога да похађа гимназију, а камоли завршава факултет (отуда и оних фамозних пет одсто становника са факултетом). Због тога су на сваком кораку овог система биле уграђене препреке (пријемни испити, обимно градиво) које су само најинтелигентнији и најупорнији успевали да прескоче. Градиво у овом систему је било осмишљено тако да њега когнитивна елита може мање-више у потпуности да савлада, док су они мање талентовани већ у раној младости усмеравани на занате и више школе. Овај систем је био суров, донекле диктаторски, нефлексибилан, са тенденцијом да тежина буде сама себи циљ – дакле, далеко од идеалног.

Међутим, решење за његове слабости никако није друга крајност, по којој су деца фонтане мудрости и где садржај програма диктирају интересовања најгорег ђака. Деца владају Фејсбуком и телефонима, између осталог, и зато што им је то знање – за разлику од оног које од њих захтева школа – нужно да би остварила своје непосредне циљеве. Апсурдно је узимати интересовања деце која немају никакав увид у дугорочну неопходност неких врста знања као критеријум оправданости учења конкретног садржаја.

,,Не радимо са талентованом децом, већ са оном која су заинтересована и хоће да раде” , каже Мајић за Петницу имплицирајући да таленат није у вези са интересовањима и да све врви од радознале деце вољне да греју столицу. То, међутим, није случај ни са студентима врхунских универзитета а камоли са ђацима просечне српске школе.