Жена богатство гомила у накиту

Док око врата ставља огрлицу од нанизаних перлица, жена на свим меридијанима у свом омиљеном накиту углавном не види ништа друго него украс и обично не размишља о томе да стаклене перле стижу из Африке где, осим украсне, имају и много других улога. Облик и величина наруквице или прстена много говоре о ономе ко их носи, а лепоту и функцију традиционалног етиопског накита представиће и изложба  Александре Продановић-Бојовић „Накит Етиопије” која се вечерас отвара у Музеју афричке уметности.

Накит се у Етиопији није носио и још увек се углавном не носи случајно, односно увек каже нешто о вери, брачном и имовинском стању и социјалном статусу особе која га носи. Поставка обухвата огрлице, наруквице, прстење и привеске који потичу од шездесетих година прошлог века па надаље, и, иако се и данас могу запазити на вратовима и рукама Етиопљанки, инспирисани су традиционалним културама из ове земље.

– Тамошњи накит се споро мења, вековима опстаје исти  дизајн који се преноси са генерације на генерацију – објашњава Александра Продановић-Бојовић.

Тако је сребрна огрлица са привесцима у облику троугла и полукруга типичан представник етиопског накита. Некада се веровало да штити онога ко је носи. Данас нема магијску улогу, али је и даље омиљени комад накита. 

– Наруквице су обавезан украс Етиопљанки. Облик овог накита вам говори да ли је жена из хришћанске или исламске заједнице. Накит муслиманки је масивнији, богатији, пунији јер су жене ове вере гомилале богатство у накиту, што је била њихова једина имовина и сигурност.

Утицај Саудијске Арабије и Индије је видљив у огрлицама и наруквицама на истоку земље где су се насељавали Арапи и где и данас претежно живе муслимани. Пример за то је и један изложени веренички прстен на коме се препознаје арапски рад. Етиопљанке носе веренички прстен на огрлици, а не око прста, а невестинска огрлица је један од најкрупнијих украса на рогу Африке. Масивна је, у облику полумесеца, слична оманском и јеменском накиту и млада је добија пред брак. Осим овим, већ великим комадом накита, млада ће се окитити и огрлицама од источноафричког ћилибара.

– То је типично афрички, да се накит нагомилава. Африканци воле накит и зато што мисле да он улепшава и зато што воле да њиме нешто кажу.

Ако мушкарац носи гривну од слоноваче, показује да је ловац на слонове. Како је данас лов на слонове забрањен, гривне истог облика се праве од метала. Племена у Етиопији сама праве своје украсе од далеко јефтинијег материјала него мајстори у градовима – од гвожђа, никла, бронзе, бакра а сада и од алуминијума. То је такозвани ковачки накит, јер га праве ковачи којима је иначе посао да израђују алатке а не фини накит.

– Злато је дуго било привилегија владајућег слоја. Златна огрлица са чипканим радом указује на богатство носиоца. Од средине 18. века улазе у оптицај сребрни талири Марије Терезије који су коришћени као новац, али због велике чистоће сребра постају популарни и међу народом и мајсторима, па се сребро претапало за израду накита.

Ипак, најтипичнији материјал за Африку јесу стаклене перлице, посебно код номада, које се, како ће се видети и на изложби, носе и на одећи, око врата, на рукама и ногама. Изложба проказује и велики број привезака у облику крстова који су и данас на ланчићима бројних етиопских хришћана. Шароликост, разноликост и изненађења етиопске културе изложба показује и тако што се поред „чипканих” наруквица и масивних огрлица као накит за мушкарце показује привезак у функцији хигијенског прибора, односно кашичица за чишћење ушију.

Ј. Стевановић