Спасавање поручника Дејвиса

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – „Ђорђа Вујновића сам упознао тек после рата. Он је био у Италији, у ОСС-у је имао је веома одговоран посао: да припреми сву логистику за нашу евакуацију, да слама отпор Британаца који су се противили његовом плану...”

Ово нам казује пуковник (у пензији) Чарлс Дејвис, један од 432 америчка авијатичара који су 1944. године били принуђени да се из погођених авиона, прво спусте у Србију, одакле су потом у спектакуларној „Операцији Хелијард” у августу 1944. евакуисани у Италију.

Разговор смо, на његов предлог, водили у ресторану „Српска круна”, у вароши Грејт фолс („Велики водопади”) у држави Вирџинија, тридесетак километара од центра Вашингтона. „Српска круна” се рекламира са својим руским и француским специјалитетима; на менију је 30 врста вотки и само једна шљивовица, али се ипак могу поручити српска салата са фета сиром и ћевапчићи.

Унутра је задржан амбијент који су уредили првобитни власници, српски имигранти који су од овог посла у међувремену одустали: велика платна са портретима српских вођа: Карађорђа, Његоша, Драже Михаиловића... И наравно, посебно урамљен грб српског престола.

Пуковник Дејвис, иако је напунио 90 година, сам се довезао на састанак. Као председник Комитета спасених авијатичара, показује нам меморандум тог удружења са именима како ОСС (тајна служба, практично претходница ЦИА) оперативаца, тако и колега, ваздухопловаца. Нажалост, констатујемо заједно, многи са тог списка нису више живи.

Као млади поручник Чарлс Дејвис је био задужен за активирање терета бомби у мисији бомбардовања румунских рафинерија које су служиле Хитлеру. Ево, у најкраћем, његове приче:

„Већ на путу ка циљу, изгубили смо један од четири мотора. Стигли смо ипак до Брашова, изручили бомбе, али смо погођени и остали без још једног. Пошто нам је остао по један мотор на свакој страни, пилот је успевао да одржи авион на курсу. Желели смо да пређемо Дунав, да будемо изнад Србије. Кад смо то учинили, осећали смо се много извесније. Брифинг за Србију је био да ако се сретнемо са људима са црвеном звездом на њиховим капама, то је ОК, то су Титови борци, партизани. Рекли су нам да тамо постоји још једна група, али да о њој нема довољно информација.

Кад смо схватили да не можемо даље, јер су наши прегрејани мотори могли да откажу у сваком моменту, почели смо да искачемо. Ја сам био међу последњима, после мог отворили су се само падобрани пилота и копилота. Авион се срушио док смо још били у ваздуху. То је чудан осећај: да смо остали мање од минут дуже, били бисмо у тој ватреној лопти.

При приземљењу нисам био довољно пажљив, тло сам додирнуо само једном ногом и сломио зглоб, тако да сам остао немоћан на земљи.

Зачуо сам гласове из оближње шуме, а према мени је кренуо један старији човек, и кад је био на десетак метара од мене, питао ме је да ли сам Американац или Енглез. Рекао сам „Американац” и показао му заставу на мом рукаву. Када ми је пришао, ставио је шаке на мој врат. Готово је, овај ће да ме задави, прострујало ми је кроз главу. Уместо тога, уследио је српски пољубац, три пута у образ.

Име тог човека је, како сам касније сазнао, било Јефтовић, из села Леушићи, са подручја Равне Горе. Моја и његова породица данас су једно, тако смо се давно договорили.

Ми смо се спустили на територију Првог равногорског корпуса генерала Михаиловића којим је командовао капетан Бранко Вуковић, који је после рата живео у Калифорнији, у граду који је био два сата од града у којем је живео мој син, тако да кад год сам посећивао сина, сретао сам се и са Бранком.

У Србији, међу сељанима и четницима, провео сам 66 дана. Најјачи утисак је гостољубље људи и њихова великодушност: давали би нам своје кревете, док би они спавали на поду. Делили су с нама и оно мало хране што су имали, углавном сасвим црни хлеб и козји сир. По парче хлеба и тог сира јели смо око девет ујутру и поново око четири по подне, кад би се они вратили са поља. Једино чега је било у обиљу, била је ракија шљивовица.

Живели смо тако што смо се стално премештали с места на место: само пет-шест пута за то време провели смо две ноћи узастопно у једној кући. Морали смо да се кријемо од Немаца.

Нисам знао да се спрема евакуација све до уочи доласка авиона и њиховог слетања на земљану писту коју су сељаци и наши људи од једне ливаде уредили готово голим рукама, само уз помоћ воловских запрега. Због своје повреде био сам први који се евакуисао, али срећом и остали су се вратили безбедно.

Кад смо се вратили у Италију добили смо наређење да о свему не говоримо. У почетку је то било зато што је мисија још била у току, завршена је тек крајем децембра 1944. године. Али после рата, нико од нас о томе није говорио бар 10 година. Кад је једном нешто проглашено тајном, то је за стално, док се не скине...”

Пуковник Дејвис је, заједно са Ђорђем Вујновићем, био у делегацији која је 2005. уручила америчку Легију части постхумно додељену генералу Михаиловићу још 1948, његовој ћерки Гордани. Знао је, каже, да је она рат завршила као партизанка...

***

Позвао сам телефоном Ђорђа Вујновића, који ми је, као истински господин, захвалио на пажњи и текстовима које сам написао поводом одликовања „Бронзана звезда”, додељеног му за подвиг из 1944. тек прошлог августа, а урученог прошлог месеца. Пожелео ми је добро здравље.

И ја њему.

Милан Мишић

----------------------------------------

Једини

Ђорђе Вујновић је једини данас жив оперативац ОСС-а који је непосредно организовао или учествовао у „Операцији Хелијард”.

Од тројке која је евакуацију оборених америчких и савезничких авијатичара организовала на лицу места, на подручју Равне Горе, Ђорђе Мусулин је преминуо 1987. у 72. години. Никола Лалић, који је после рата пет година провео као агент ЦИА у Грчкој, умро је 2001. у 85. година. Артур Ђубилијан, њихов радио-оператер, на последњи пут је испраћен у марту ове године. Ђорђева супруга Мирјана, чије је писмо мужу подстакло операцију спасавања, преминула је 2003. у 90. години, после 62 година брака са Ђорђем. (Крај)