Земља, планета какве нема

Вишегодишња потрага за земљоликим планетама (у смислу одржања живота) убрзала се, нарочито откако је лане одаслата америчка летелица „Кеплер”. Да ли су се небески трагачи приближили захтевном циљу?

Осматрањем више од 156.000 звезда до сада је снимљено 706 далеких светова у једном делићу неба. Уколико издрже строге провере да су то за шта се претпоставља да јесу, а не лажни наговештаји, утростручиће се малтене збир познатих егзопланета. За сада ниједна није толико слична људској „космичкој колевци”.

Како то астрономи знају, ако су само једну једину непосредно опазили?

Нова свемирска осматрачница прати најтананије промене у сјају, а то се догађа сваки пут када планета промакне испред звезде око које кружи. И на основу најслабијег опадања сјајности могуће је прорачунати величину пролазећег небеског тела. У претходним посматрањима ниједном нису прикупљени толико поуздани, непрекидни и обимни подаци снимањем ма које звезде.

Што је надгледање више одмицало, чињенице су биле боље.

И поврх свега, коришћени су снимци земаљских телескопа и два космичка, „Хабла” и „Спицера”, да би се још једном испитало 400 издвојених небеских тела, за које су верује да припадају удаљеним планетама. После подробне научне провере налази ће бити обелодањени следеће године.

Чему толика предострожност?

Свемирски планетоловац

Накнадна прочешљавање кроз гушће сито неоходно је да би се могуће планете раздвојиле од погрешних наговештаја, попут двојних (бинарне) звезда које облећу једна око друге. Потом се преостале подвргавају још једном испиту – укрштању чињеница са огромном грађом коју су прикупила две ванземаљске осматрачнице – „Хабл” и „Спицер”. И напослетку се величина упоређеује с величином матичне звезде.

„Кеплер” је своје осматрачке справе усмерио ка „звезданом пољу” у два сазвежа – Лабуд и Лира, чије креснице обухватају цео опсег старости, величинс и температура. Једне су приличне мирне, друге немирне. Поједине су прошаране мрљама сличним пегама на Сунцу, а неколико избацују огромне пламене буктиње које су у стању да спрже површину сваке планете у близини, уколико таквих има.

Започета осматрања и снимања наставиће до краја 2012. године, укључујући трагање за „космичким колевкама” у тзв. настањивом подручју: то подразумева, у првом реду, довољно топлоте са сунцолике звезде и текућу воду на земљоликој планети. Најпожељније би било да, као наша, за годину дана својег облетања начини један круг.

„Свемирски планетоловац” требало би да потврди има ли мноштва звезда с планетама подесним за живот или је Земља и даље једина и јединствена у Млечном путу. У међувремену је објављено да је више од стотину налик нашој већ откривено, што је брже-боље опорекнуто.

Земља није усамљена у нашој галаксији; око 60 одсто звезда налик Сунцу постоје услови за настанак стеновитих планета. Светова погодних за опстајање живота знатно је више него што се претпостављало.

Ако су земљолике честе, слику прве такве снимиће огромни „Магеланов телескоп”, из новог поколења веома моћних постављених на тлу, који треба да буде довршен 2016. у северном Чилеу. Задатак му је да у космичком суседству преброји звезде с планетама. Свака је јединствена у појединостима, али које то Земљине одлике ваља очекивати у нашој галаксији?

Ни у води нема живота

Недавно опажена и оспорена има, отприлике, исти стас (око 1,2 до 1,4 пута пуначкија у струку) и кружи око своје звезде Глизе 581 (по којој је названа Глизе 581g) на растојању повољном за одржање живота – није сувише топла, ни превише хладна.

И Земља се одавно угнездила у „појасу Златокосе”, на удобној раздаљини на којој упија довољно сунчевог зрачења. Нећете веровати: тај двомилијардити делић укупног исијавања, од којег се две трећине одбивши се од Земљине површине врати у космос, омогућује бујање свакојаких биљака и животиња!

У ствари, ова област се у Сунчевом случају протеже мало даље од Венерине, па све до иза Марсове путање.

Колико је таквих и сличних у космичком бескрају?

За почетак узмимо око стотину нама најближих звезда од милијарди и милијарди у Млечном путу. На темељу тога научници процењују да има десетине милијарди настањивих планета!

Текућа вода је, дакле, пожељна назнака за којом се мукотрпно трага. Иако на нашој планети живот опстаје у великом распону температура и притисака, аустралијски истраживачи су, управо, израчунали да је за то погодно тек 12 одсто укупних водених пространстава! У осталом изобиљу се, вероватно, никада није прилагодио постојећим условима, упркос томе што је имао на располагању неколико милијарди година за еволуционе промене. Другим речима, сва текућа вода није настањива – ни овде, ни на другим небеским телима.

Уобичајено се замишља да је вода у течном облику између нула и сто Целзијусових степени, и то је тачно само на висини мора и под притиском од 1.014 милибара. Уколико има соли, тачка мржњења се спушта испод нуле, а кључања се пење изнад стотог подељка. Познато је да је најдубље доспела до 75. километра испод површине, где температура премашује 400 Целзијусових степени, а притисак 30.000 пута површински! Може ли тамо живот опстати?

По свему судећи, не може: највиша температура на којој је уочен износи 121 степен. Мада извесни биолози верују да најпростоји организми могу да преживе када се жива у термометру подигне, за још неки подељак, за то нема доказа. Горња граница остаје – непромењена.

Зато је нађена у течном стању, истина у виду танушних премаза (филмови), на 89 испод нуле! Најнижа температура за коју се зна да подржава ма какав облик живота износи минус 20 степени, и то научници сматрају – доњом границом.

А шта је с притиском?

Необичан живи свет пронађен је на 5,3 километра, издржавајући 1.500 пута већи притисак од површинског! Да ли је то најнижа тачка? Знаће се тек када бургије допру до веће дубине.

У сваком случају, живот на Земљи је ограничен у својеврсном омотачу који се протеже десет километара изнад и пет километара (у океанима десет) испод површине. А то значи да је 88 одсто воде ненастањиво!