Хумор испред штоса

Отварање изложбе дизајнера Борута Вилда у реновираном Легату Чолаковић на Топчидеру крајем октобра протекло је уз звуке песме „Имеџин” Џона Ленона, поред рефлектором осветљеног базена на чијем је дну исписана реченица „Немој никада да ме оставиш”.

„Имеџин” због рођендан Џона Ленона, и ружног лица Београда у време Параде поноса одржане само један дан пре отварања. Али и због пуно емоција, страсти и привржености које делим са свим људима и тимовима са којима радим – каже Борут Вилд.

Изложба има пет сегмената: простори, контрасти, слова, људи, мреже. Ту је и рад на степеништу: туђа памет, цитати на тему дизајна. Обухвата период рада од 1980. године и рада у „Школигрици”, деведесете и рад у Центру за савремену уметност и за Београдски круг, као и период од 2000. са ангажманом у Музеју савремене уметности Београда и у листу „Политика”.

Фонт којим је исписана реченица на дну базена има занимљив историјат. О чему је реч?

Рад у базену је један из серије PixelScriptPro, заснованих на симболичком потенцијалу писмаPixelScript. Фонт је бастард традиционалне енглеске барокне калиграфије и пикселизованих фонтова дигиталног времена. Више концептуално промишљање, него писмо за свакодневну употребу. Рад сам први пут искористио као део дизајна чивилука у мом кабинету на Факултету за медије и комуникације, и после наставио да се играм са дихотомијом самог писма и патетиком реченице у различитим медијима. На отварању изложбе једна млада дама је на моју опаску о патетици одговорила: „Али, ви не знате колико нас чезне да чује ту реченицу!” Како год, тада гламурозно осветљена реченица, данас је получитљива у замућеној води базена на којој плива опало лишће. Дизајн је процес.

Да ли изложба у легату Чолаковић може да се назове ретроспективом?

Изложба свакако није ретроспективна, иако барем делимично покрива скоро три деценије мог рада. Ја нисам од оних који чувају и меморишу сваку црту, скицу, реч или пројект. Насупрот онима који кажу да их будућност не занима јер њих тамо неће бити, мене не занима сопствена прошлост. Ја сам тамо већ био. Уз то, већину пројеката елаборирам у глави, ретко кад их разрађујем на папиру. Све радне верзије на крају процеса уредно бацам. И не волим дизајн у галеријама. Његово место је у стварном животу. Измештен из времена и контекста и поређан у замишљеном низу, буде некако претенциозан. Хоћу да кажем, ништа ми није ишло на руку. Радове сам бирао у односу на назив изложбе „Када говоримо о љубави”, карверовском питању које сам себи постављам сваки пут када улазим у нови пројекат, успут размишљајући о елементима и појмовима који битно утичу на мој рад: простори, контрасти, слова, мреже и људи. Више ми је било стало да цео простор Легата буде обликован елементима мог дизајна, него да изложим низ реализованих пројеката, или да покушам да ретроактивно симулирам сопствени процес рада.

На изложби сте представили и странице листа „Политика” из времена када сте били Арт директор наше куће? Које домаће новине данас могу да се похвале добрим дизајном?

Време од недељника, и Политика од дневних новина и даље су најближе нечему што бисмо могли назвати добрим, уредним, примереним дизајном у оном сегменту коме припадају. Али и то су прилично субјективне категорије у времену кад се успешност процењује једино кроз профит и тираж. Оно што би требало да буде друштвена улога медија, његов удео и утицај у формирању једне боље, зрелије и одговорније заједнице, тешко је, ако не и немогуће одредити. О дизајну, па и о дизајну новина се може озбиљно говорити и његове учинке мерити у индустријски, политички па и медијски профилисаном друштву. Медији како их ми још увек третирамо су тековина модерне, једног прошлог времена. Но, ми тамо још нисмо стигли. Наши киосци су збир лоших копија успешних примера из далеке прошлости и самоубилачког спуштања свих критеријума. Новине су, наравно, само један од одраза стања у друштву. Друштва које нема петље да мисли о ономе што га чека сутра, а камоли о неким трајнијим и општијим категоријама попут система вредности, стабилног државног устројства, промишљеним дугорочним стратегијама у свим областима. О заједништву, емпатији, солидарности и емоцијама депласирано је и говорити. Осим у фразама. И то му дође као неки дизајн.

Да ли дизајн новина може да привуче читаоца садржају, без обзира какав он био?

Наравно да не. Садржај је увек на првом месту. Дизајн може да учини да читалац производ узме једанпут, двапут, али је садржај оно што га задржи. Наравно, дизајн има и другу улогу. Да садржај учини јасним, читљивим, приступачним. Да олакшава, а не да буде препрека. Али то су већ општа места. Питање дизајна и штампаних медија постаје помало академско. Тиражи свуда у свету неумитно падају. То није проблем ни дизајна, ни садржаја, већ спорости самог медија и суштинске инкомпатибилности са генерацијама које одрастају у свету електронске слике, муњевите комуникације, једном сасвим друкчијем систему умрежавања и размене информација.

Какву врсту искуства сте стекли у „Школигрици”?

Осам година сам радио радионице визуелних уметности са предшколском децом у Студију стваралачког васпитања „Школигрица” Центра за културу Стари град. Научио сам да будем отворен, пуно отворенији него пре. Научио сам много тога што се некоме може учинити сумануто и романтично. Научио сам да пружам и примам љубав, да поштујем слабије, научио сам поновно животне вештине које знају мала деца а које се потом забораве – које нам укину... Пуно малих слобода нам се укине. Научио сам много о заједништву и тимском раду. Научио сам да ништа није смртно озбиљно, ни за цео живот. Да нема ствари у којој не можеш да уживаш, да се свуда може пронаћи елемент игре, уживања и радости... Највише сам научио о себи.

На зиду у Легату су нацртане дечје верзије мог знака „Школигрице”. Радили смо их једном годишње и од њих правили серије беџева. Дуго сам био убеђен да ћу заувек знати име сваког детета-аутора. Након двадесет година још увек памтим двоје, троје.

Један сегмент чини дизајн за издања Београдског круга. Ту се спомиње нека танка линија која је (ваљда издавачу) била веома важна, а колико сам схватила Ви сте је на прави начин искористили. О чему је реч?

У издањима Круга редовно сам користио дела савремене уметности верујући у природну повезаност филозофије и друштвених теорија са савременом уметношћу. Али кад је линија у питању, цитираћу Душана Ђорђевића Милеуснића, филозофа, преводиоца и једног од уредника издања Београдског круга: „У Борутовом обликовању библиотеке Circuluc фасцинира ме појављивање врло танке линије на свакој од корица. Са нестрпљењем сам очекивао свако његово ново решење и тражио ту линију. Докле она иде овај пут, до којег дела корица, до којег дела употребљеног уметничког рада? И свако решење би ми рађало причу у глави – линија ми је покретала мозак. А било је очито да је Борутов мозак прво био покренут. Знао је шта, како и због чега треба ту неприметну танку линију ставити, или тачку којом се она завршава... И све је на први поглед изгледало лако.” За мене је линија била, уз репродукцију и наслов, још један елемент игре. Она је делила или спајала. Била је инструмент моје личне реакције, читања, учитавања. И наравно, повезивала све књиге у чвршћу целину.

Када кажете да сте се одлучили за тихи дизајн, шта то заправо значи?

Не исказујем претерано емоције, па мислим да је и мој дизајн такав. Више ме занима подизање општег стандарда у сваком сегменту нашег посла него појединачни успеси и ауторске експлозије... Разумевање и истицање вредности онога што обликујем, науштрб разметања сопственим егом. Хумор, а не штос. Знање, пре интуиције.

Ако бисте имали задатак да редизајнирате Србију, или хајде, за почетак Београд. Одакле бисте почели?

Увек и само од образовања. Све остало је само козметика, дизајн без друштвене свести и одговорности.