Humor ispred štosa

Otvaranje izložbe dizajnera Boruta Vilda u renoviranom Legatu Čolaković na Topčideru krajem oktobra proteklo je uz zvuke pesme „Imedžin” Džona Lenona, pored reflektorom osvetljenog bazena na čijem je dnu ispisana rečenica „Nemoj nikada da me ostaviš”.

„Imedžin” zbog rođendan Džona Lenona, i ružnog lica Beograda u vreme Parade ponosa održane samo jedan dan pre otvaranja. Ali i zbog puno emocija, strasti i privrženosti koje delim sa svim ljudima i timovima sa kojima radim – kaže Borut Vild.

Izložba ima pet segmenata: prostori, kontrasti, slova, ljudi, mreže. Tu je i rad na stepeništu: tuđa pamet, citati na temu dizajna. Obuhvata period rada od 1980. godine i rada u „Školigrici”, devedesete i rad u Centru za savremenu umetnost i za Beogradski krug, kao i period od 2000. sa angažmanom u Muzeju savremene umetnosti Beograda i u listu „Politika”.

Font kojim je ispisana rečenica na dnu bazena ima zanimljiv istorijat. O čemu je reč?

Rad u bazenu je jedan iz serije PixelScriptPro, zasnovanih na simboličkom potencijalu pismaPixelScript. Font je bastard tradicionalne engleske barokne kaligrafije i pikselizovanih fontova digitalnog vremena. Više konceptualno promišljanje, nego pismo za svakodnevnu upotrebu. Rad sam prvi put iskoristio kao deo dizajna čiviluka u mom kabinetu na Fakultetu za medije i komunikacije, i posle nastavio da se igram sa dihotomijom samog pisma i patetikom rečenice u različitim medijima. Na otvaranju izložbe jedna mlada dama je na moju opasku o patetici odgovorila: „Ali, vi ne znate koliko nas čezne da čuje tu rečenicu!” Kako god, tada glamurozno osvetljena rečenica, danas je polučitljiva u zamućenoj vodi bazena na kojoj pliva opalo lišće. Dizajn je proces.

Da li izložba u legatu Čolaković može da se nazove retrospektivom?

Izložba svakako nije retrospektivna, iako barem delimično pokriva skoro tri decenije mog rada. Ja nisam od onih koji čuvaju i memorišu svaku crtu, skicu, reč ili projekt. Nasuprot onima koji kažu da ih budućnost ne zanima jer njih tamo neće biti, mene ne zanima sopstvena prošlost. Ja sam tamo već bio. Uz to, većinu projekata elaboriram u glavi, retko kad ih razrađujem na papiru. Sve radne verzije na kraju procesa uredno bacam. I ne volim dizajn u galerijama. Njegovo mesto je u stvarnom životu. Izmešten iz vremena i konteksta i poređan u zamišljenom nizu, bude nekako pretenciozan. Hoću da kažem, ništa mi nije išlo na ruku. Radove sam birao u odnosu na naziv izložbe „Kada govorimo o ljubavi”, karverovskom pitanju koje sam sebi postavljam svaki put kada ulazim u novi projekat, usput razmišljajući o elementima i pojmovima koji bitno utiču na moj rad: prostori, kontrasti, slova, mreže i ljudi. Više mi je bilo stalo da ceo prostor Legata bude oblikovan elementima mog dizajna, nego da izložim niz realizovanih projekata, ili da pokušam da retroaktivno simuliram sopstveni proces rada.

Na izložbi ste predstavili i stranice lista „Politika” iz vremena kada ste bili Art direktor naše kuće? Koje domaće novine danas mogu da se pohvale dobrim dizajnom?

Vreme od nedeljnika, i Politika od dnevnih novina i dalje su najbliže nečemu što bismo mogli nazvati dobrim, urednim, primerenim dizajnom u onom segmentu kome pripadaju. Ali i to su prilično subjektivne kategorije u vremenu kad se uspešnost procenjuje jedino kroz profit i tiraž. Ono što bi trebalo da bude društvena uloga medija, njegov udeo i uticaj u formiranju jedne bolje, zrelije i odgovornije zajednice, teško je, ako ne i nemoguće odrediti. O dizajnu, pa i o dizajnu novina se može ozbiljno govoriti i njegove učinke meriti u industrijski, politički pa i medijski profilisanom društvu. Mediji kako ih mi još uvek tretiramo su tekovina moderne, jednog prošlog vremena. No, mi tamo još nismo stigli. Naši kiosci su zbir loših kopija uspešnih primera iz daleke prošlosti i samoubilačkog spuštanja svih kriterijuma. Novine su, naravno, samo jedan od odraza stanja u društvu. Društva koje nema petlje da misli o onome što ga čeka sutra, a kamoli o nekim trajnijim i opštijim kategorijama poput sistema vrednosti, stabilnog državnog ustrojstva, promišljenim dugoročnim strategijama u svim oblastima. O zajedništvu, empatiji, solidarnosti i emocijama deplasirano je i govoriti. Osim u frazama. I to mu dođe kao neki dizajn.

Da li dizajn novina može da privuče čitaoca sadržaju, bez obzira kakav on bio?

Naravno da ne. Sadržaj je uvek na prvom mestu. Dizajn može da učini da čitalac proizvod uzme jedanput, dvaput, ali je sadržaj ono što ga zadrži. Naravno, dizajn ima i drugu ulogu. Da sadržaj učini jasnim, čitljivim, pristupačnim. Da olakšava, a ne da bude prepreka. Ali to su već opšta mesta. Pitanje dizajna i štampanih medija postaje pomalo akademsko. Tiraži svuda u svetu neumitno padaju. To nije problem ni dizajna, ni sadržaja, već sporosti samog medija i suštinske inkompatibilnosti sa generacijama koje odrastaju u svetu elektronske slike, munjevite komunikacije, jednom sasvim drukčijem sistemu umrežavanja i razmene informacija.

Kakvu vrstu iskustva ste stekli u „Školigrici”?

Osam godina sam radio radionice vizuelnih umetnosti sa predškolskom decom u Studiju stvaralačkog vaspitanja „Školigrica” Centra za kulturu Stari grad. Naučio sam da budem otvoren, puno otvoreniji nego pre. Naučio sam mnogo toga što se nekome može učiniti sumanuto i romantično. Naučio sam da pružam i primam ljubav, da poštujem slabije, naučio sam ponovno životne veštine koje znaju mala deca a koje se potom zaborave – koje nam ukinu... Puno malih sloboda nam se ukine. Naučio sam mnogo o zajedništvu i timskom radu. Naučio sam da ništa nije smrtno ozbiljno, ni za ceo život. Da nema stvari u kojoj ne možeš da uživaš, da se svuda može pronaći element igre, uživanja i radosti... Najviše sam naučio o sebi.

Na zidu u Legatu su nacrtane dečje verzije mog znaka „Školigrice”. Radili smo ih jednom godišnje i od njih pravili serije bedževa. Dugo sam bio ubeđen da ću zauvek znati ime svakog deteta-autora. Nakon dvadeset godina još uvek pamtim dvoje, troje.

Jedan segment čini dizajn za izdanja Beogradskog kruga. Tu se spominje neka tanka linija koja je (valjda izdavaču) bila veoma važna, a koliko sam shvatila Vi ste je na pravi način iskoristili. O čemu je reč?

U izdanjima Kruga redovno sam koristio dela savremene umetnosti verujući u prirodnu povezanost filozofije i društvenih teorija sa savremenom umetnošću. Ali kad je linija u pitanju, citiraću Dušana Đorđevića Mileusnića, filozofa, prevodioca i jednog od urednika izdanja Beogradskog kruga: „U Borutovom oblikovanju biblioteke Circuluc fascinira me pojavljivanje vrlo tanke linije na svakoj od korica. Sa nestrpljenjem sam očekivao svako njegovo novo rešenje i tražio tu liniju. Dokle ona ide ovaj put, do kojeg dela korica, do kojeg dela upotrebljenog umetničkog rada? I svako rešenje bi mi rađalo priču u glavi – linija mi je pokretala mozak. A bilo je očito da je Borutov mozak prvo bio pokrenut. Znao je šta, kako i zbog čega treba tu neprimetnu tanku liniju staviti, ili tačku kojom se ona završava... I sve je na prvi pogled izgledalo lako.” Za mene je linija bila, uz reprodukciju i naslov, još jedan element igre. Ona je delila ili spajala. Bila je instrument moje lične reakcije, čitanja, učitavanja. I naravno, povezivala sve knjige u čvršću celinu.

Kada kažete da ste se odlučili za tihi dizajn, šta to zapravo znači?

Ne iskazujem preterano emocije, pa mislim da je i moj dizajn takav. Više me zanima podizanje opšteg standarda u svakom segmentu našeg posla nego pojedinačni uspesi i autorske eksplozije... Razumevanje i isticanje vrednosti onoga što oblikujem, nauštrb razmetanja sopstvenim egom. Humor, a ne štos. Znanje, pre intuicije.

Ako biste imali zadatak da redizajnirate Srbiju, ili hajde, za početak Beograd. Odakle biste počeli?

Uvek i samo od obrazovanja. Sve ostalo je samo kozmetika, dizajn bez društvene svesti i odgovornosti.