Протестанти и демонстранти

  „Желим да се негде уз посао остварим и на том неком другом плану. Идемо у Институт. Нема никог. Њима негде одговара више поподне. Чини ми се да је то некако њима најзгодније време” – ово је почетак једног информативног телевизијског прилога. Сличан је и завршетак: „Ево некако овим ћемо завршити причу”. Не би било вредно помена да овакав начин изражавања није постао манир у савременом новинарству (и не само у њему). Ево још неколико сличних реченица: „Важан је тај неки лични развој”; „Не знам колико је људи отворено за тај неки пројекат”; „Имао сам тај некакав страх”; „Тај некакав релаксирани начин живота ме је натерао да останем овде”.

            У савременом телевизијском и радијском новинарству постоји тежња да се са гледаоцима и саговорницима успоставља непосредан, неформалан, жив, динамичан контакт, да се у емисијама, ма како озбиљна била тема о којој се говори, ствара атмосфера која растерећује и опушта. То захтева и одговарајући начин изражавања – близак разговорном. Па ипак, ма како неформално био вођен разговор, недопустива је оволика и оваква употреба неодређених заменица некакав, негде, неки и сл. Скендер Куленовић би рекао: „Нелагодно, досадно, заморно постаје када нам неко бубња по глави шипкама двеју-трију истих фраза. Има једна мера преко које се све на свету у нашим чулима и свести обрће у своју противност, па том закону не могу да избегну ни речи”.

            Осим тога, комбинације речи коју налазимо у наведеним реченицама нису одлика доброг књижевног језика – уз реч којом се казује нешто одређено, познато, присутно, не треба да стоји реч којом се означава нека неодређеност, непознаница. Ако кажемо тај пројекат, онда то није неки пројекат, тај страх није некакав страх, неки други план није тај план, тај начин живота није некакав начин живота (одређеност и познатост појачана су у последњој реченици и одређеним придевским видом – релаксирани, о чему би се посебно морало водити рачуна).

            Показна и неодређена заменица би се у неким ситуацијама могле и наћи заједно, нпр., тај – о коме говоримо, али недовољно познат, неодређен, нејасан, недефинисан до краја – некакав. Али ни у једној од наведених реченица то није случај. Оне су настале услед немогућности да се нађу одговарајуће речи или су просто поштапалице, а свакако су резултат помањкања доброг стила.

***

Појава граматике тзв. црногорског језика пропраћена је у штампи написима „о два нова слова у црногорском језику”. Није нам намера да овом приликом говоримо о још једном политичком језику на овим просторима нити о томе да ова „два нова слова” – меко ш (с’еме, с’утра) и меко ж (из’ес(т), коз’и) нису само одлика говора у Црној Гори већ и српских (и)јекавских говора широм ових простора – чућемо их и у србијанском Полимљу, у Требињу и Гацком, Дрвару и Босанској Крупи, на Банији и Кордуну, и тако редом. Ови написи су само повод да укажемо на једну грешку коју смо чули и у другим приликама – од логопеда (кад говоре о томе која слова деца најтеже науче да говоре), па и од наставника језика. Ради се о томе да се језик састоји од гласова, а не од слова. Слово је написани знак којим се означава глас, а глас је звук који настаје треперењем гласних жица. Слово је, дакле, написано, а глас је изговорен. Језик има одређен број гласова, а азбука (абецеда) одређен број слова којим се ти гласови бележе.

***

Недавно су у једној прилици читаоци замерили лингвистима што се тако упорно држе „језичких изузетака” као што је заменица средњег рода све, кад већина људи говори сво време, сво село, сво грожђе, „уосталом каже се и то време, оно село, зашто онда није и сво село”.

Облик средњег рода све сасвим је регуларно скован по законима времена у коме је настао. У то давно време он је гласио все, а иза меких сугласника (с је тада било меко) морао је да стоји самогласник предњег реда, какав је е. Касније је метатезом вс у св добијен облик све.

Када би лингвисти, рецимо, и решили да се поведу за говорном ситуацијом, па нормирају облик сво према облику то, ово, оно и сл., морали би да нормирају и промену ове заменице према одговарајућим показним, па би тада требало говорити: „Сво што сам ти рекао добро запамти” (као: то/ово/оно што сам ти рекао...); „Од свога што сам ти дао изабери најбоље”; „Молим те од свог срца”; „У свом селу није било лепше девојке”. А каква би збрка настала када би се променио само номинатив једнине, а остали падежи остали исти: то, тога, томе, ово, овога, овоме, али сво, свега, свему. Чини нам се да је ипак лакше навићи се да облик средњег рода заменице сав гласи све а не сво.

***

Хтела бих стручно објашњење за реч протестант. Да ли тако може да се назове неко ко протестује, ко учествује у протесту? – пита нас наша читатељка Милосава Мијовић.

Протестант је латинска реч, која је у српски језик ушла из немачког да означи припадника протестантске вере, неке од протестантских цркава. Данас се она употребљава и у значењу које је наша читатељка навела – да означи оног ко јавно изражава свој протест, неслагање, незадовољство, и то углавном кроз нека масовна окупљања, масовне протесте. Спорадично се употребљава и да означи појединца који се супротставља нечему (Пример „Аскет живота”, вјечни протестант против сваке једноставне стварности, налазимо у једном филозофском тексту из средине прошлог века). Значење је сасвим регуларно настало, јер глагол протестовати значи јавно изражавати (изразити) неслагање, незадовољство, (по)бунити се (латински глагол је имао нешто другачије значење – јавно посведочити, али то за ово о чему говоримо није важно). Именица протестантизам и придев протестантски употребљавају се само у религиозном значењу.