Морални паничари

Морална паника се манифестује као страх за судбину суштинских вредности заједнице и самог смисла њеног постојања, а реч је, заправо, о делузијама суштине и смисла којима се морални паничар брани од сопственог несвесног. Кад год се ово „потиснуто које се увек враћа“ пробија к свести, наступа морална паника. Односно, кад год се шири морална паника, јавном мњењу се пласира једна од делузија о националним, верским, породичним или културним вредностима, уз које стоје обавезујући придеви: свети/-а, чист/-а, висок/-а, елитан/-на. Рестриктивност према узнемирујућој могућности слободе у сопственом несвесном, морални паничар пројектује у рестрикције „јавног морала“ и „традиционалних вредности“. Његово Ја бежи у сопствени конструкт Ми да би се ту изгубило.

Прошле недеље, на овој страници Културног додатка, имали смо прилику да in vivо посматрамо једну морално успаничену особу у акцији. Реагујући на мој текст „Јелена Карлеуша“, она се огласила написом „Хипертрофирани турбо-фолк спектакл“, а име јој је Александра Павићевић.

„Већ дуже време живим у некој врсти добровољне информативне изолације и изопштености од медијске свакодневице. Не читам новине (осим понекад 'Политикин' Културни додатак), не гледам дневнике, не пратим директне преносе, било да се ради о спортским догађајима, седницама Скупштине или полемичким емисијама. Живот је довољно насилан и без ових садржаја, а информације свакако, на овај или онај начин, хтели ви то или не, доспеју до вас.“

Овај опис паничног стања, аутобиографски је увод из поменутог текста др Александре Павићевић, научне сараднице Етнографског института САНУ.

У кули од слоноваче у којој, као у сакристији, далеко од профаних садржаја свакодневице, чува свети/елитни спокој и света/елитна сећања, Павићевићева „разлог узнемирености“ налази у томе што је на страницама Политикиног „Културног додатка“ – који, једини међу медијима, „понекад“ има привилегију да се нађе међу њеним сакраменталијама – објављен мој текст о ангажованим ставовима једне естрадне певачице.

Научна сарадница Етнографског института САНУ није успела да препозна „аутономију интелектуалног мишљења“ у ставовима Јелене Карлеуше којима се раскринкава хомофобична морална паника, као што није успела да препозна „свеколику деградацију достојанства аутономије интелектуалног мишљења“ међу бројним члановима САНУ!

Крајем осамдесетих година прошлог века националистичку моралну панику у Србији продукује управо културна елита на челу са истакнутим члановима САНУ. Узнемирени мултиетничком нечистотом, академици су производили идеје о „хуманом пресељењу становништва“ и ковали метафоре о „остацима закланог народа“. То је био прави турбо-фолк у којем је елитна делузија нације доживела своју смртоносну спектакуларност.

Претња елитној култури не долази из популарне културе, како то види Павићевићева, него се налази у њој самој, у њеном сопственом деградирању, као што се претња хетеросексуалном браку не налази у праву на хомосексуални брак, него у невољама и неслободама конкретних хетеросексуалних бракова, и као што претња Српској православној цркви није у озакоњивању хомосексуалних бракова, како моралнопанично то види Слободан Антонић, него у самом квалитету вере.

У тексту „Зашто руше Цркву“, објављеном 19. марта ове године у „Православљу“, Антонић између осталог разлог за то „рушење“ налази и у томе што се Црква „превише опире распамећивању које се врши увођењем истополних бракова“.

Уколико је „интелигенција морална категорија“ (Адорно), распамећивање је нешто неморално. Дакле, хомосексуални бракови, као распамећивање на делу, нешто су неморално. То је смисао Антонићевог става од пре осам месеци. 

Када сам у истој колумни која је узнемирила Александру Павићевић написао, позивајући се на други његов текст, да је „Параду поноса“ назвао „морално одвратном“, Антонић је реаговао написом „Нека ме аутор пита...“, овако се бранећи: „Оно што сам написао јесте да је већина грађана Србије била против геј параде, видевши је као нешто што је морално одвратно (НСПМ, 11. октобар). Дакле, Паковић, било из површности, било из зле намере, брка изношење мог личног става са мојим описом туђег моралног става.“

Конфабулирајући о завери против Србије у коју је укључена и „Парада поноса“, Антонић у тексту „Реакција државе ће бити језива“ најпре каже да су „Тадић и друштво постали насилници, који насупрот вољи народа управљају овом земљом. Они су јуче престали да буду одговорни нама и почели сасвим да одговарају неком другом“, а затим ово: „Зато је Србији – у којој закон јасно каже да се неће дозволити јавна манифестација која вређа јавни морал, или прети да изазове инциденте – и дат задатак да мора да уприличи 'Параду поноса'. Тај задатак јој је дат баш зато што јој је морално одвратан...“.

Антонићево се Ја на почетку гласно објављује као Ми („одговорни нама“), да би на крају у њему умукло, остављајући га на цедилу у трећем лицу једнине („зато што јој је морално одвратан“). Ипак, скривени субјекат у име којег аутор говори остаје исти. Он се зове „воља народа“, али се зове и „Србија“. Како то да у истом субјекту у којем јесте, Антонић и није?

У паничном обртању стварних односа којим нам сугерише да хулигани представљају „вољу народа“, а да насиљем угрожени изазивају насиље, могуће је и да Антонић дели став свог делузионог Ми кад каже да су истополни бракови „распамећивање“ те да „Парада поноса“ вређа „јавни морал“, али да, истовремено, и не дели његов став кад у његово име тврди да је Парада поноса „морално одвратна“. Нема ту ничег личног.