Ту се сударају два океана

Португалац Бартоломео Дијас назвао га је „Рт олује“. Његовом земљаку Васку да Гами био је „добар знак” на путу из Европе за Индију. Енглеском капетану Франсису Дрејку више се свиђао нешто удаљенији Кејптаун, како је записао у бродској књизи „најлепши и највеличанственији афрички рт који смо видели на целој земаљској кугли”. Како било да било, стигосмо ових наших дана, у Кејптаун, прелепи град на крајњем југу Јужноафричке Републике где је недавно одржан Међународни конгрес медицинске информатике.

Престижном скупу, који једном годишње на различитим географским локацијама окупља бројну светску елиту одабраних научника, професора и врхунских доктора, присуствовало је и двадесетак лекара из Србије. Двоје наших стручњака који су одабрали да до тамо стигну највећим путничким авионом на свету, „ер франсом А-380” (попут даблдекер аутобуса), срела сам на путу за Париз. И одмах питање: „Јесте ли икада били у „Mothercity-ју”, како Африканери још зову Кејптаун? Видећете и сами, кажем им, колико је био у праву енглески поморски вук сер Франсис Дрејк, који је кад га је угледао са пучине у бродским књигама пре много векова описао као „најлепши и највеличанственији рт који смо видели на целој земљиној кугли”.

Кејптаун који „чувају” три повезане грдосије од планина (планина у облику стола уз коју се здесна и слева надовезује Ђавољи врх и Лавља глава) има штошта занимљиво да понуди странцима и туристичким ходочасницима. Прелепа околина, невероватна вегетација и мноштво увала, љупких насеља и малих градова попут Стелембоша (универзитетског града) и Франчхука, Симонтауна и Муизенберга, увале Хаут, Гордон, Клифтон, Кампус и Ландудно... чине цео комплекс полуострва Кејт малим рајем на земљи. Одатле се стиже и до најниже „тачке рта” (Capepoint) који ми Европљани држимо за крај света, а што иде посебно на живце белим Африканцима.

Стицајем срећних околности, а заинтригирана причама да са једног узвишења Рта доре наде лепо може да се види крајња тачка копна али и „линија сусрета” два океана, имала сам прилику да корачам по месту које је пре више од петсто година први открио Португалац Бартоломео Дијас. Попевши се жичаром на највишу тачку 75 километара дугог каменог прста, очарао ме је поглед који „пуца” свуда около, на Индијски океан слева и Атлантски океан с друге стране. Ниједне наочаре као ни најјачи расположиви двогледи, међутим, нису били довољни да видим то фамозно место судара, уливања и сједињавања два огромна водена џина који су уклештили шиљати рт, а о чему се распредају толике приче. Почетни загрљај две огромне масе воде које се преплићу у спектру боја од тамноплавог (топлијег) и гримизнозеленог (нешто хладнијег) океана, сви који стигну ту желе да виде и доживе. Али, слаба вајда, ма колико се трудили, фамозна „линија” се не види, па не види. За сликање и успомену са овог чаробног места зато обично остаје масивни светионик (на 87 метара изнад мора), чији продорни зраци бродовима шаљу упозоравајући сигнал да плове „подмуклим” водама или нешто даље специјално постављена дрвена табла са натписом „Рт добре наде“ (Cape ofGood Hope).

Али у непосредној близини у природно сачуваној ували Буфелс на два различита места стоје једноставни споменици Португалцима Бартоломеу Дијасу и Васку да Гами. Дијас је био први Европљанин који га је 1488. опловио и назвао „Олујни рт” због, како је написао, „помама разјарених ветрова и мора“ које су га ту задесиле. Касније га је португалски краљ преименовао у Рт добре наде, јер је пружао наду да се отвара поморски пут за Индију. Његовом земљаку, славном морепловцу Да Гами, пак,  Рт добре наде, где је стигао према запису на споменику 1497. године, остао је у лепшем сећању. На путу из Европе за Индију, чиме је доказао да се Африка може опловити, појаву овог рта на хоризонту доживео је, према сачуваним бродским дневницима, као“ добар знак“ пријатно „благосиљани умереним ветровима и морем“.

Не знамо да ли су наши кардиолози имали времена да скокну и виде тај део „на крају света“ будући да ни три дана колико је трајала конференција ни приближно нису довољна да се обиђе и види све што вреди у Кејптауну. Почев од за њих можда најинтересантнијег дела града где се налази чувена болница „Гроте Шур” у којој је 3. децембра 1967. године др Крис Бернард извршио прву трансплантацију срца у свету. Или, рецимо, колосални меморијал Енглезу Сесилу Џону Роудсу, оснивачу некадашње државе Родезије, можда највећи акваријум у том делу Африке или љупко конципирано шеталиште названо по чувеном енглеском пару „Викторија и Алберт”, где се налази мрежа свакојаких продавница, лепих радњи, галерија, изложбеног простора, кафића и ресторана. Штета би било пропустити и не попети се жичаром на „Tablemountin” или обићи цитаделу у старој тврђави из 1670. године.

------------------------------------------------------------------------ 

Насртљиви бабуни

Спуштајући се од Кејптауна до Кејп Поинта путевима уз обалу, оивиченим клисурама или високим дрвећем, на прочишћеним одмориштима возаче у заседи чекају бабуни. У групи од четири-пет, ови тамносиви (или браон боје) длакави мајмуни без страха прилазе заустављеним аутомобилима. Старији седају на ветробран да би потом у трену из отворених возила вештим покретима крали храну. Непогрешиво грабе воће, али и све друго што је у целофану или фолији.