Само нек је весело

Највећи градови у Србији не кубуре са добрим проводом – по дефиницији сваки нуди забаву, док се житељи мањих места сналазе како знају. Али то правило не важи само за Србију, у свим земљама је тако. Ипак оно што је специфично јесу касни изласци, које још практикују само у Шпанији, земљи темперамента сличног нашем, где млади излазе у касним сатима.

Иако нас економска криза тера да „смањимо доживљаје”, забаве се нико у потпуности не одриче. Мањи је бакшиш музичарима, скромнији је мени, мање је пића, ређе се одлази у дискотеке или удаљенија туристичка места, али свако има своје омиљено место где повремено оде да се опусти и развесели. Саборност и дружење нам је у генима записано и тако је од давнина, али свако време има своје начине забаве, некада се излазило на посела и вашаре, у варошке и градске кафане, дружили су се познаници, а данас се излази ради склапања нових познанстава, ако то већ није учињено преко фејсбука или мобилног.

Дан у парку – ноћ у чарди

Они који мисле да је пре две три деценије све било боље нису у праву, макар не кад је реч о ноћном проводу. Седамдесетих година у главном граду тако нешто тако рећи није ни постојало, све је било закључано већ у 23 сата, једино су целу ноћ радили „Лотос” бар и кафана „Последња шанса”, подсећа Љиљана Черовић, шеф одсека за односе с медијима Туристичке организације Србије.

Изласци у кафиће су заједнички свим местима у Србији, понегде постоје и клубови за ноћно дружење, а како се број становника пење тако се придодају и други садржаји. Београд, Нови Сад, Ниш, Златибор, Врњачка Бања, Палић и зими Копаоник, то је оно најзанимљивије у нашој земљи, све остало каска.

У избору различитих агенција Београд је у самом врху популарних светских градова, чак је прошле године проглашен за место са најбољим проводом на свету, по избору најпознатијег светског туристичког водича „Усамљена планета”.

Иза њега остали су Буенос Ајрес, Дубаи, Солун, Ла Паз, Кејптаун, Баку, Оукленд и Тел Авив... Ноћни живот у главном граду обухвата све што је потребно за добар провод – од џез клубова, преко места на којима се до зоре може плесати танго или салса, до ирских пабова и класичних диско-клубова. Ту су, наводи овај туристички водич, препуни ресторани Скадарлије, старе српске кафане и сплавови на Сави и Дунаву, који нуде забаву какву страни туристи, према сопственом признању, нису доживели ни на једном другом месту.

Најбројнији гости српске престонице су Словенци, Италијани, Немци, Грци, Аустријанци, Французи…

Новосадске сосе и лале имају једну особеност, жене излазе са женама, а мушкарци са мушкарцима, мешана друштва су врло ретка, осим ако нису у питању момак и девојка, каже Маја Барачков, пи-ар Новосадског сајма. Овај град брижљиво негује имиџ „српске Атине”, има доста догађања, фестивала, музичких програма, чак су и музејске поставке изузетно посећене: Егзит, па интернационални фестивали вина, фестивал филма…

Преко дана, нарочито кад дуне ветрић, Новосађани уђу у слоумоушн варијанте, воле улична окупљана и дружења у градским парковима, у предвечерје посећена је Петроварадинска тврђава са својом терасом и лагумима, а чарде на Рибарском острву и околини су треће полувреме провода уз циганску музику и богат мени.

Иако је град на обали Дунава – Нови Сад се не одликује узбудљивим журкама на сплавовима, има бродова али посетиоци више воле вечеру уз лагану музику.

Ужичка тамбурица

Градски Корзо је дуго времена било је омиљено место изласка Суботичана, све док овде нису почеле да ничу банке. Када је пре четири године срушено и Народно позориште на почетку главног градског шеталишта, центар града изгубио је много од свог шарма. Изласци су се преселили у суседну улицу Матије Корвина где су смештени неки од омиљених градских кафића, али и поред видног труда власника, овде никада није враћена атмосфера са Корзоа.

– На опште изненађење популарно место за излазак постала је књижара „Плато”, тачније речено кафић у књижари.

Књижара је овде, поготово за оне који сами сврате, згодан „додатак” да се понесе и прелиста нека књига уз кафу, а уз то и увек можете срести неког кога познајете – подсећа наш дописник из Суботице Александра Исаков.

Ужичани воле да се проведу на Златибору. Пре ових кризних година знало се, петком, суботом и недељом млади из Ужица одлазили су најчешће у хотел „Палисад”, а у новије време „ин” су кафићи око језера, и у тржном центру. Коме је до живе музике одлази у хотел „Бела земља”, који је недавно отворен и налази се између Ужица и Златибора. Ту су увек тамбурашки оркестри који у овом граду имају дугу традицију, дужу од сто година, и, веровали или не, тамбурашке свирке много су старије од трубачких. Мало се зна да су у овом крају биле бројне тамбурашке дружине, а сада их има десетак које сваке године учествују и на Међународном тамбурашком фестивалу који се одржава у мају.

У самом граду тренутно је у току 15. Југословенски позоришни фестивал „Без превода” на којем учествују трупе из Србије, Хрватске, Републике Српске и Црне Горе. Фестивал прати џез оркестар Мише Блама и Бети Ђорђевић у „ИФ” клубу. Наш дописник Бранко Пејовић подсећа да криза погађа и овај град, млади теже долазе до посла, па самим тим и мање излазе. Ипак, не одричу се одлазака у неке од кафића у граду. Вест која може да их обрађује је та да је потписан уговор са војним властима по којем ће Дом војске бити претворен у Дом младих, са пуно програма, од рок музике и фолклора до балета и других садржаја.

Осим у кафићима и ресторанима, где је, уз добро друштво и надалеко познате нишке специјалитете – роштиљ и печење, увек пригодно провести одређено време, млади Ниша највише се забављају и друже у клубовима и угоститељским објектима унутар Градске тврђаве поред Нишаве.

Клинци запосели кафане

По речима нашег дописника Томе Тодоровића, посебно су занимљиви сусрети унутар Градске тврђаве у Нишу, где у летњем периоду ради клуб „Клиника”, али и други културни или угоститељски објекти. У Тврђави се налази и простор Летње позорнице, где се одржавају концерти, али и ресторани у „нишама” некадашњег турског утврђења.

У време такозване суботње, односно викенд грознице Ваљевци, свих генерација, немају превелики избор где ће изаћи на забаву или пиће. Додуше, врата су им отворена у неколико десетина кафића, дискотека, клубова, класичних и етно-ресторана, али и у две мини арене, односно угоститељска објекта под чијим кровом у исто време може стати по неколико стотина гостију. Ваљево је један од ретких, ако не и једини град у земљи, у којем се на пиће са пријатељима може отићи у зграду Народног музеја.

Наравно, у Ваљеву, пре свега у старој градској чаршији Тешњар, добар провод нуди неколико ресторана са такозваном музиком на увце и домаћим специјалитетима.

Кафананас је одржала, њојзи хвала! Ова мало измењена народна изрека данас је гесло и младих Крагујевчана, средњошколаца и бруцоша који чине најбројније јато међу „ноћним птицама” у првој престоници модерне Србије. Уместо фолкотека, које су биле „хит” током деведесетих, и скупих ноћних клубова, данашњи крагујевачки „клинци” све више преферирају кафану као место доброг ноћног провода или као вид „загревања” пре одласка у неки од овдашњих кафића, јавља наш крагујевачки дописник Бране Карталовић.

Иако има и оних који тврде да је „ситуација алармантна” и „да би требало звонити на узбуну”, изгледа да повратак омладине у кафану не треба посматрати као нешто лоше. У односу на време од пре десет или петнаест година, када је турбо-фолк имао на хиљаде присталица, нови „курс” младих може се третирати и као цивилизацијски помак, поготово ако је њихов избор локал са староградском музиком или се ту слушају поп и рок хитови из седамдесетих. Наравно, квалитет провода увек је омеђен висином џепарца који им дају родитељи или новцем који сами зараде, рецимо радећи преко омладинске задруге.

Драгољуб Стевановић

----------------------------------------------

Ваљево: Забава у музеју

Ако у граду на Колубари чујете да вас неко зове на пиће у музеј, то не треба схватити ни као шалу нити ваљевску подвалу. Већ неколико месеци унутар зграде овдашњег музеја који спада у ред најактивнијих у Србији, отворен је кафе, где се у атипичном за угоститељске објекте амбијенту може лепо провести и забавити. Музеј увек има и одређене пратеће програме од извођача класичне музике, до занимљивих мини трибина, разговора, пројекција филмова или преслушавања светских музичких хитова.

Наравно, у оваквим приликама увек се поставља питање цена пића и забаве. У кафићима и дискотекама пиће је од 150 до 200 динара а зависно од тога која музичка група гостује плаћа се и улаз у распону од 300 до 500 динара.

Б. Нововић

 -------------------------------------------------------------

Ноћобдије код Лиле у ма(х)али

Најпопуларнијег кафеџију, који је гостио Радета Шербеџију, Емира Кустурицу, Милка Ђуровског и Ненада Чанка, одменила ћерка Зорица, која од летос води преуређени клуб „Пјано најт”

 Кафана код Лиле Ахметовића (мада би вероватно исправно било „код Лила”, будући да се човек зове Лило) у шабачкој ма(х)али, коју је он наследио од оца Мехмеда, а овај од свог и тако неколико генерација уназад, деценијама је била култно место шабачких, и не само шабачких ноћобдија и боема. Лило је своје госте увесељавао на електричном џез клавиру марке „фендер”, који је први пут видео код Корнелија Бате Ковача (имао једини у Србији) и на његову препоруку купио у Милану.

После представа „Господа Глембајеви” и монодраме „Мој обрачун са њима”, Раде Шербеџија је доделу златног медаљона на (сада угашеним) позоришним свечаностима „Љубиша Јовановић” 1981. године прославио рецитујући стихове Арсенове „Инес”, у пратњи Лиле на његовом клавиру. Такође ту, на кафанском столу, говорио је и „Хамлета”...

– Моји гости били су и Емир Кустурица, Неле Карајлић, Харис Џиновић, Шабан Шаулић, Бранимир Ђокић, Љуба Аличић, Амела Зуховић, Шикица, фудбалери Јовица Шкоро, Милко Ђуровски, браћа Златко и Зоран Вујовић из сплитског „Хајдука”... Ненад Чанак, који је средином осамдесетих са својим оркестром свирао у хотелу „Слобода”, сваку ноћ је долазио овде – присећа се Лило.

Познату шабачку кафану, која је летос потпуно реновирана, сада званично воде Ахметовићева ћерка Зорица и њен син Дино. Свечано отварање је било за чувену „Чивијаду”, шабачки фестивал хумора и сатире, а очева наследница је показала да јој се угоститељски посао налази „у крви”.

– Родитељи су били мало скептични, али су ипак прихватили да се опробам у овом, по њима, мушком свету. Успела сам да их убедим да су се времена променила и да нећу морати да сама трчим у набавку пића... Довољно је позвати телефоном агенције које се тиме баве – каже нам Зорица.

Локал се сада зове „Пјано најт”, и није више класична кафана, него ноћни клуб (ради до 3 часа ујутру), за који се доласци унапред заказују. Објекат може да прими 80 особа и има повећи сепаре за ВИП госте. Музика је прилагођена новим генерацијама, али клавир и даље свира Лило, гитару Дино, а ту је и Зоричин супруг Александар Домић, такође музичар, син познатог шабачког певача Драгог Домића.

М. Мијушковић