Београд – од базара до булевара

Редак је случај да један стереотип, у чијој се основи, по дефиницији, налази погрешна и неоправдана широка генерализација, изазове претрагу у појединостима, зарад сазнавања истине о једном времену. Међутим, реткости ипак постоје. Наташа Мишковић, ауторка управо објављене књиге „Базари и булевари, свет живота у Београду 19. века”, чији је издавач Музеј града Београда, своје истраживање о српској историји и свакодневици тога доба почела је управо од стереотипа са којим се сусрела у детињству, по којем у нашем народу за све што не ваља људи кажу „да је остало од Турака”.

– То што сам чула као мала изазвало је у мени жељу за истраживањем и евентуалним потврђивањем или оповргавањем те мисли. И тако је почело. Била сам фасцинирана Калемегданом, Конаком кнегиње Љубице (у којем је, вољом судбине, и одржана промоција књиге), Џамијом на Дорћолу... У данашњем размишљању Београђана више тога нема, али је у многим аспектима нашег живота остало доста турског наслеђа. Од понашања, ценкања на пијацама, хране...

Наша саговорница, која је Београд први пут посетила као девојчица, рођена је у Швајцарској, где и данас живи. Од оца Србина и мајке Швајцаркиње. Дипломирала је и докторирала на Филозофском факултету Универзитета у Базелу док данас ради као научни сарадник на Универзитету у Цириху. Њена главна преокупација, што се и види у њеном делу, јесте југоисточно-европска историја 19. и 20. века.

Опште је познато да је наш главни град у неколико деценија поменутог доба из османске касабе постепено израстао у урбано средиште европског типа, да је био и још увек јесте на међи Истока и Запада, као и да је српско друштво, и поред развоја, било тада слабо социјално издиференцирано. О свему томе и говори ова књига. Али, оно што је њена права драж јесте специфична визура из које прича тече – ослонац на појединачне судбине осветљава, из „другог погледа”, целовито друштво, што доприноси њеној читљивости.

– Трагала сам по бројним архивама, али се нисам заустављала само на подацима. Копала сам даље, ширила причу. Од човека са села који у Београд долази да тужи власти које су му одузеле део земље, преко живота знаменитих Срба тог времена, до судбина жена, познатих и непознатих, чије су приче сликовите. То је оно шаренило свакодневице, које боји историјски познате чињенице. Као да правим филм или сценарио.

Из овог обимног „филма”, ауторка књиге, на нашу молбу, издваја две судбине.

Занимљива је аутобиографија једне жене – Милице Бабовић Бакић. Њен животопис, који сам нашла у САНУ, говори о њеном школовању, шездесетих година 19. века, када је била једина девојка у гимназији. Њена појава, као једине девојчице, изазивала је пажњу у школи, да би се, што је још горе, на крају године испоставило да је баш она била најбољи ђак, у мору фаворизованих дечака. У једном тренутку донет је нови закон, по којем су жене морале да похађају одвојену, женску вишу школу. И она је прешла у ту вишу школу, где није била задовољна односом према женама. Интересантна је и судбина Јелене Кујунџић, супруге Стојана Новаковића, чију сам кореспонденцију са сином користила у књизи. Она ту говори о животу београдске елите око 1900. године, о конфликтима у којима се налазила, као супруга једног од највиђенијих политичара Србије тог времена, која је, и поред чињенице да је очекивала да ће јој баш такав муж пружити могућност да се и сама развија, била заправо несрећна. Јер је желела да пише, што није успела да оствари. Такве приче, и многе друге, веровали или не, пружају најбољи увид у живот који се тада одвијао, закључује Мишковићева.

М. Димитријевић