Приватизација и муљ

Док још надлежне службе истражују узроке несреће у Борском руднику, у којој је живот изгубио Миле Павловић (50), а могло је бити и више страдалих рудара – јер их је у ревиру дубоком око 300 метара захватила бујица воде и муља – као што доликује у таквим тренуцима, огласише се и високи државни чиновници. Управо они који су, по "линији командовања", најодговорнији за рад рудника и безбедност рудара.

Пошто, по природи ствари, не препознаше себе као (су)одговорне за ту несрећу, јер се по правилу обрнуте пирамиде налазе на њеном дну, развезаше причу о томе како се несрећа догодила због рђавог материјалног стања рудника у који годинама није улагано, поготово у опрему, и да је излаз из свега тога – убрзана приватизација. Она је, истина, у току, али се та прича нешто одужила. Но, чим се оконча, рудари се могу надати бољим данима и безбеднијим условима рада. Другим речима, ако се дају разабрати поруке, скорашњом продајом рудника таквих несрећа требало би да буде мање.

Утешно, нема шта. Питање је, међутим, шта дотле? Јер, муљ не зна за приватизацију и неће да је чека.

Зато несрећа у Бору мора бити јасан сигнал надлежнима на свим нивоима власти да, колико сутра, озбиљно провере степен безбедности рада у свим рудницима с подземном експлоатацијом. Не само метала, већ и угља. Сиромаштво јесте наш велики проблем, али да ли га треба плаћати и изгубљеним животима недужних рудара? И они морају бити заштићени од ћуди природе, али и друштвене небриге. Боље је опасне руднике позатварати него несрећне рударе носити на души и онда причати како им се смеши спас у приватизацији.