Тврдоглави само опстају

Александар Димитријевић (1977) је уметник истраживач, активиста, аналитичар савременог друштва. Дипломирао је на Академији уметности у Новом Саду и добио неколико награда за слику и цртеж. Најбољем младом глумцу ужичког фестивала поклониће своју слику „Неонска игра”.

Мотиви на Вашим сликама личе „на необавезне жврљотине”, елементе друштвених игара. Шта се крије иза ове сликарске намере?

Моје сликарство је настало као резултат размишљања о међуљудским односима који се манифестују кроз друштвене игре. Његова вредност се темељи на експресији поједностављеног цртежа у функцији савремене иконографије. Најчешће су то (таблић, „Не љути се човече”, икс-oкс, јамб... итд.), вертикални низови бројева и табли (рецки), подвучених линија и збирова исписаних у жару игре брзим, али јасним потезима. Ти елементи су белешке на папирима на којима су забележени победе, порази или нерешене партије (белешке сакупљам од људи који играју друштвене игре). Користим их као полазиште које симболише сталну човекову потребу за контрастом (добро-лоше, позитивно-негативно, ружно-лепо, морално-неморално...).

Суштина моје сликарске намерe је да од баналних ствари из свакодневног живота створим визуелно упечатљиве ликовне целине. На тај начин стварам динамичне слике јаких графичких вредности које се, међутим, могу читати и кроз симболику тумачења, и тако креирам отиске ситуација из свакодневног живота оптерећеног губитком, победом, успехом, разочарањем, срећом, стресом, депресијом, хистеријом, еуфоријом...

На који начин Ваша уметност преиспитује друштвене односе?

Трагајући за исходима игара где се успостављају нова правила и пропозиције у нама увек присутне, али од нас исто толико скривене ликовне егзистенције, у мојој уметности настојим да кроз језик те егзистенције манифестујем природу човека за надметање са другим и са самим собом у откривању тог истог света. Немам намере да нудим решења нити покушавам да преуредим свет око себе, већ покушавам да га објасним какав је и од чега је саткан. У том смислу преиспитујем друштвене односе, анализирам и активно учествујем у њему осликавајући невидљиво, одбачено и заборављено...

Како сагледавате Вашу и перспективу уметника блиских Вашој генерацији?

Бити млад уметник у Србији данас је одговорна и комплексна ствар. Пре свега мораш да имаш континуитет да би опстао на сцени, а квалитет се сам по себи очекује од вас, а то је тешко извести, али не и немогуће... јер данас уметник мора да поред тога што производи уметничко дело, које са собом подразумева продукцију и разне друге пропратне ствари, ради и на промоцији истог. Велики је број талентованих младих људи који имају шта да кажу и они ће без обзира на сву комплексност ситуације у којој се налазе и која их окружује наћи начин да то и ураде. Тако да у вези с тим правим уметност коју ја очекујем од себе, а не ону коју очекују од мене... а перспектива је извесна ствар.

У оквиру пројекта ,,Покрени град, организације „Киоск” насликали сте мурал у родном Ужицу на зиду зграде Учитељског факултета. Шта је садржај тог мурала?

– У роману ,,Ужице са Вранама” академика Љубомира Симовића пронашао сам податак да је дотични господин Склавко први Ужичанин. То је први Ужичанин у административном смислу... тако да и Ужице постоји од тог тренутка, а мурал је добио име које је исписано на самом врху „Склавко” а испод су исписани сви значајнији датуми из културноисторијске баштине града Ужица. Које године је било село, које шехерон, а које кадилук, када се отворила прва пошта, болница, када је зазвонио први телефон, када је Ужице изгорело у два велика пожара, када је било Титово, а када Град Ужице...

Повезао сам радни назив пројекта и саму намену зграде (високошколске установе) на којој сам га реализовао и добио школску таблу (10 x 14 м) на којој сам исписао податке из културноисторијског живота града... у том смислу је и едукативног карактера.

Како су реаговали Ужичани док је настајао, и после, када је завршен мурал?

Један коментар ми је остао најупечатљивији, а то је било, сећам се, док сам радио мурал. Неко је коментарисао како је управа Учитељског факултета лепо офарбала зграду у смирујуће зелену боју, после пар дана када је опет пролазио поред факултета није могао да верује својим очима, мислећи да су неки клинци преко ноћи ижврљали целу зграду од врха до дна. Тај коментар ми је много значио јер је потврђивао успешност у намери да пренесем тај ,,необавезан” цртеж са школске табле на зид.

Ви сте, чини се, веома продуктивни. Да бисте преживели од уметности или је у питању Ваша „сликарска тврдоглавост”?

Од уметности у овој земљи живи мали број уметника, али пре свега захваљујући интернационалним каријерама, а они могу да се преброје на прсте једне шаке. Да бисте преживели од уметности у нашој земљи где нема јасно дефинисане културне политике, система вредности, тржишта и где је критеријум испод сваког нивоа здравог разума, верујте ми на реч да је то Сизифов посао.

На сцени остају само тврдоглави млади уметници којима је бављење уметношћу више потреба него интерес... а ја сам један од њих.