Изгубили смо све врлине

Кад се говори о кризи наше кошарке често се у анализу креће од појава које нису стриктно везане за игру (као, рецимо, организација савеза) па тако остају по страни суштински проблеми, барем када је у питању посртање наше репрезентације. Тачно је да се између националног тима и кошарке не може стављати знак једнакости, али свако ће се сложити да се успех нашег "најбољег државног производа" (то је доскора било друго име за српску кошарку) мери резултатима државног тима.

Стручни савет, жила куцавица кошаркашке организације, по сопственом признању, последњих година није испунио своју мисију. Састанци тренерског "тима снова" су се сводили на избор селектора и евентуално – на расправе о урушавању култа репрезентације, а нека дубља анализа проблема струке није дата. Најискуснији у савету мудраца, Ранко Жеравица, селектор рекордер са седам медаља у државном тиму, изнео је један свој врло упозоравајући закључак: да наши тимови играју превазиђено и споро.

Нов модел организације, који се назире из нацрта новог Статута КСС, нуди већа овлашћења, али и већу одговорност Савету који је протеклих година био "слушкиња" Председништва. Уместо десет чланова имаће седам. Податак да три удружења предлажу по једног члана (прва мушка и женска лига и тренери) наговештава и нека нова имена. Свакако, било би бесмислено и помислити да је можда време да се одрекнемо услуга било ког од тренерских великана који су задужили не само нашу кошарку већ и кошарку као спорт. Питање је само како их упослити да буду од највеће користи.

Наша кошарка је достигла светску славу добрим делом и због тога што је у својим редовима увек имала визионаре који су знали да предвиде у ком смеру ће се развијати игра. Управо је Стручни савет био највеће упориште авангарде. Зато и данас од њега треба поћи у обнови кошарке, трагајући за моделом игре који ће дати резултате 2010. и надаље. Можда и расправљати на тему – како треба да изгледа српски кошаркаш у трећем миленијуму...

У овом тренутку српски прволигашки кошаркаш је бледа сенка свог југословенског претече. Креативност, шут и техника – оно на чему смо изградили четири деценије дугу златну ниску успеха – нестали су у ери тактика и тегова. Ми и као народ никада нисмо били познати по вредноћи, већ по својим импровизацијама. Зашто смо се онда одрекли онога што је прославило нашу кошарку!

У последњем интервјуу за "Политику", Тони Кукоч је, говорећи о томе колико му је помогао професор Александар Николић, изјавио да има утисак да се данас многи тренери надмећу за Нобелову награду уместо за спортске медаље. Хтео је да каже да су компликовани савети појели суштину...

Тако данас добијамо поражавајући одговор на питање на колико наших играча бисмо могли да се кладимо да ће погодити тројку кад имају слободан шут (боље да не питамо шта би било кад би шутирали преко руку противника). Или – за кога бисмо ставили руку у ватру да неће промашити слободно бацање, поготово кад нема право на грешку? Или – колико наших играча могу да направе вишак у игри један на један?

Разговор на ову тему са тренером и власником Беовука Мишом Лакићем, једним од најбољих "произвођача" младих играча код нас последњих десетак година, отвара и друга поља једног истог проблема.

– Проблем је то што са децом раде неискусни тренери. Они искуснији не желе да раде с младима јер је то слабо плаћен посао. Данашње газде клубова сматрају да не треба много да плате стручњака који ради с децом. А за тренере сениорских екипа доводе послушнике који ће да климају главом и за оно са чим се не слажу. Резултат тога је да тренери немају континуитет, па самим тим ни могућност да барем четири године изграђују неког играча. Све је мање тренера за које нова сезона почиње оног тренутка чим се заврши стара. Дакле – проблем је у клубовима, јер они не желе да ангажују тренере од ауторитета.

Лакић наглашава да се запостављају техника и шут науштрб тактике а као доказ све слабије продукције играча наводи следеће:

– Увели смо странце у нашу кошарку јер је лакше купити играча него мучити се са децом...