Немамо намеру да се бранимо

Пројекат пресељења институција који су започели Млађан Динкић, његова странка и министарство (реч је за сада о четири града – Зајечару, Нишу, Крагујевцу и Ужицу) сачекале су критике да је реч о политичком пројекту у циљу што бољег пласмана УРС-а на следећим изборима. Оне су посебно жестоке од ЛДП-а последњих дана. Чиме се у Г17 плус бране од оваквих оптужби?

– Немамо намеру да се бранимо од тих напада – каже Влајко Сенић, функционер Г17 плус. – Само радимо свој посао и сигурно је да ћемо наставити и у наредном периоду да га радимо још интензивније. Деконцентрација је само први корак у регионализацији и мислим да је то први важан и симболичан корак који ће отворити простор озбиљној регионализацији у Србији.

У образложењу овог пројекта наводи се да ће пресељење институција помоћи девастираним градовима у које се те институције селе. Како?

Важно је да пре свега изместимо центре одлучивања из једног града, из Београда. Чињеница да се многе важне институције полако селе из Београда говоре о нашој намери да те институције буду ближе грађанима, да држава буде ближе својим грађанима и на тај начин покуша да реши њихове проблеме.

А да ли ће, рецимо, запошљавање неколико десетина људи у та четири града моћи да оправда евентуално „малтретирање“ људи који, рецимо, са крајњег севера морају да дођу у Ужице или Зајечар?

Нема малтретирања људи. У свакој нормалној земљи, а Србија то јесте, ако желите да радите неки добар посао, не значи да вам је гарантовано да тај посао радите у главном граду. Наша тенденција није да људи путују из једног града у други, него да људи из различитих градова раде у државним институцијама.

Али, можда је онима који морају да дођу послом у те институције ипак било једноставније да долазе у Београд?

У ери Интернета и модерних комуникација надам се да ће у Србији бити све мање потребе да људи физички буду у некаквим државним институцијама да би решавали своје проблеме. А људи који су путовали до Београда често су се жалили да би било боље да се та институција налази на неком месту ближе њиховом пребивалишту и месту рада. Свака институција се измешта према некој логици. Агенција за осигурање и финансирање извоза је у Ужицу јер је то регион који има изузетно висок степен извоза. Агенција за запошљавање у Крагујевцу, који се од града пропасти и високе незапослености претвара у индустријски центар Србије. Агенција за регионални развој у Зајечару – као слика да регионални развој подразумева укључивање свих региона у одлучивање...

Дакле, Ви тврдите да су управо то разлози за, конкретно, пресељење у Крагујевац и Зајечар, а не то што су челни људи у тим градовима ваши коалициони партнери у УРС-у?

Па ево, у Ужицу је АОФИ. Немамо тамо неког коалиционог партнера који би био разлог да Агенција буде тамо. Наш приступ је веома отворен, отворени смо за све друге друге предлоге који су бољи и који могу да унапреде нашу идеју. Али критика која није мала и која стиже ових дана је само доказ да се ради о једној веома озбиљној теми и ми смо задовољни што смо међу првима у Србији и, рекао бих, први на најконкретнији начин отворили питање регионализације Србије.