Повлачење по шеми из Ирака

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Авганистански рат се на велика врата враћа на америчку политичку сцену, иако је током тек минулих конгресних избора био сасвим игнорисан. Овога пута повод су обриси првог конкретног плана за његов завршетак, упркос томе што се на бојном пољу ништа битно није променило.

После „Вашингтон поста” који је у недељу изнео да ће план „транзиције за Авганистан” бити предочен учесницима НАТО самита који у Лисабону почиње у петак, штафету је јуче преузео „Њујорк тајмс”, са новим детаљима замисли о повлачењу, које, упркос напоменама да ће све бити „условљено ситуацијом на терену”, треба да се оконча до 2014 – више од 12 година после његовог почетка.

Америка је у Авганистану заглављена већ више него што је својевремено била у Вијетнаму, и ово је постао најдужи рат у њеној историји.

„Њујорк тајмс” подсећа да је по многим аспектима план за излазак из Авганистана реплика оног по којем су окончане ратне операције у Ираку: борбена дејства су престала, кући се враћа две трећине војника, али значајан део (50.000) остаје „иза хоризонта”, као подршка и на пословима обуке ирачких оружаних снага.

У Авганистану је тренутно 100.000 америчких и 50.000 савезничких војника, које ће поједине делове Авганистана почети да препуштају локалним војним и полицијским снагама већ крајем ове или почетком идуће године. Комбиноване војно-полицијске снаге Авганистана тренутно имају око 264.000 људи, с планом да их до 2014. буде 350.000.

Проблем је, међутим, да ове бројке нису стабилне: војник или полицајац у Авганистану се постаје после експресне обуке, што је за многе међутим само привремено прибежиште и решење за незапосленост. Осипање редова и у војсци и полицији је велики проблем већ годинама: многи у униформама, укључујући ту и официре, једноставно се више не појављују у својим јединицама, док неки пребегавају и на другу страну, код талибана.

Контуре планова за повлачење стратешки тек треба да буду прецизно формулисане, али занимљиво је да је, случајном или неком другом подударношћу, до њиховог обелодањивања дошло истовремено када је авганистански председник Хамид Карзаи, у интервјуу „Вашингтон посту”, у прошлу суботу затражио да „америчка чизма” буде „мање видљива” у његовој земљи.

Конкретно, Карзаи је затражио да се смање америчке војне операције, као и да се обуставе ноћни препади, а да повлачење почне до краја ове године.

Председник Барак Обама је почетак повлачења америчких трупа најавио за јул 2011, а ноћне акције, или „специјалне операције” у војном жаргону, постале су веома често примењивани елемент америчке борбене стратегије откако је прошле јесени главнокомандујући постао генерал Дејвид Петраус. Амерички војни извори тврде да је њихов учинак значајан: број заробљених или убијених талибана на овај начин је повећан шест пута, али је то допринело и повећању цивилних жртава.

На домаћој сцени, прве контуре излазне стратегије побрале су аплаузе Обамине базе, али и прва упозорења републиканске опозиције да „Америка превише жури да изађе”.

М. Мишић