Лудило реалности

Од нашег специјалног извештача

САН СЕБАСТИЈАН – Он за себе најчешће каже да је беземљаш, грађанин света. Некадашњи филмски критичар, познати филмски сценариста, глумац, редитељ и продуцент – Барбет Шредер, пореклом је Швајцарац, рођен је 28. августа 1941. године у Техерану (Иран), детињство је провео у Колумбији, школовао се и почео да ради у Паризу (од 1958. до 1963. писао је као новинар и критичар у чувеном часопису "Каје ду синема"), а последње две деценије живи и ради углавном у САД.

На 54. међународном филмском фестивалу у Сан Себастијану, он је личност у жижи. Фестивал се његовом стваралаштву одужује великом ретроспективом његових кратких, документарних и играних филмова, раскошно приређеним каталогом и препуним гледалиштем. Уз његове филмове највише је младих људи, студената филма и радозналаца који га памте и као глумца у филмовима "Полицајац са Беверли Хилса", "Краљица Марго" или "Марс напада". У разговору за "Политику" Барбет Шредер не крије да је дирнут овако организованом ретроспективом и почашћу и каже да не одустаје од своје опсесије – снимања филмова...

 Ви као да сте увек у потрази за оним лошим што је дубоко скривено у сваком људском бићу?

– Давно сам почео да снимам филмове, и у рекапитулацији учињеног у основи је могуће закључити управо ово што сте ви рекли. Јунаци безверници, људи који често дотакну дно, осете неправду на сопственој кожи и живе у друштву за које се све може рећи, осим да је праведно. Ниједан од мојих филмских јунака то лоше у себи, о чему говорите, није стекао рођењем. Нисам од оних склоних веровању да постоје такозване рођене убице. То лоше у људском бићу се учи у лоше организованом друштву, у социјалном окружењу наметнутих модела живота. Учи се у породици која трпи све последице тако организованог друштва. Лоше води до злочина, то је затворен, велики круг у коме тече живот.

● Својевремено, после венецијанске премијере Вашег филма "Госпа, заштитница убица", рекли сте ми да сте се са лошим у човеку и са насиљем срели још у најранијем детињству, у Колумбији?

– Јесам, у земљи лепе књижевности, богатства колорита и музике, али и наркокартела. Сећам се врло добро тог 7. априла 1948. године. Био сам седмогодишњак и памтим како се испод прозора моје куће догађа пљачка која се завршава убиством. Отац ми је рекао да не гледам, да се одмакнем од прозора, али ја нисам могао да одвојим очи. Слика великог америчког фрижидера који су покушали да однесу а затим и слика крвавог тела које лежи на улици заувек су остале у мом сећању иако сам се касније у животу сретао и са много горим стварима

● У овом филму снимљеном у колумбијском Меделину, упркос сценама убиства која као да су најприроднија ствар на свету, малолетничке проституције, продаје дроге, сиротињских квартова, окосницу ипак чини необична љубав?

– Љубав је најважнија, али дозволите да прво одговорим на вашу констатацију да се убиство чини као најприроднија ствар на свету. Морате да знате да је насиље колумбијска традиција старија више од 100 година, а та виолентна култура само се рефлектује у овом филму као ноћна мора. Реалност Меделина је таква: има више убистава него што, рецимо, Богота има становника. Онај ко живи у Меделину мора да поседује прогресивну анестезију, иначе опстанка нема. И у таквом окружењу догађа се љубав коју помињете. Љубавна прича између остарелог писца који се враћа у родну земљу и младића са улице који се прехрањује продајући своје тело. Било је тешко постићи природност те хомосексуалне љубави па сам зато својим глумцима показао прво филмове Фазбиндера и Алмодовара, затим и филм "Јагоде и чоколада" кубанског редитеља Томаса Гутијереса, како би схватили шта се од њих очекује.

● И овај филм је попут многих Ваших других филмова заправо екранизација књижевног дела. Шта Вас то вуче писцима?

– Њихова способност да "ухвате" реалност, да напишу дијалог који је природан иако литераран. "Госпа, заштитница убица" је филм настао према истоименом роману Фернанда Ваљеха. Како сам својевремено прочитао сва Ваљехова дела, жудео сам да га упознам како би покушали заједно нешто да урадимо. Ваљехо живи у Мексику и ја сам га посетио са идејом да за мене напише сценарио, а онда ми је он понудио да то буде адаптација управо овог романа.

● Тако сте својевремено посетили и Чарлса Буковског па је настао филм "Барска мушица", који је и у мојој земљи био веома гледан и често репризиран на телевизијским станицама.

– То ме заиста радује. "Барска мушица" је неочекивано постао култни филм иако то нисмо могли да предвидимо у тренуцима док смо га снимали. Можда се успех овог филма крије у чињеници да сам до краја испоштовао писца. И Буковски ми је, попут Ваљеха, понудио сценарио блискији животу од саме књиге. Мени је увек потребан текст близак реалности, документарна форма у комбинацији са халуцинантношћу коју ми омогућава камера високе дефиниције и такозвано снимање из руке. Нешто попут рада камере Грега Толанда у филмовима Орсона Велса или камере специјално дизајниране за Џорџа Лукаса. Висока дефиниција слике лакше омогућава постизање лудила реалности. Таква атмосфера била ми је потребна и у "Госпи, заштитници убица" и у мом последњем филму "Убиство по бројевима".

● "Убиство по бројевима" је својеврсно истраживање америчког ритма злочина?

– Ово јесте филм рађен по "холивудском рецепту". Такозвани филм сумње, у којем се главни јунак не појављује у првих десет минута. Међутим, искорак из "холивудског рецепта" је и у раскошнијој психологизацији ликова ради постизања неодољиве напетости и поспешивања ритма злочина...

 ● И у овом филму сте и продуцент и редитељ и "дежурни чувар" у монтажи?

– Комплетна брига о филму је изгледа моја судбина!