Најбољи смо, најбољи

Успешна друштва су она која карактерише слобода уласка. Новопридошли (у сваком погледу) лако улазе и стално се стварају нове организације у пословном, политичком или друштвеном животу. Таква друштва, са великим бројем разноликих организација, неминовно су ефикасна, будући да стална конкуренција између организација (нових и старих) представља тест за сваку од њих. Стално улазе нови, а одлазе они који треба да оду. Нови конкуренти, уколико су бољи, истискују старе, што значи да стварају притисак свима да буду ефикасни, да буду што бољи. То је дарвинијански механизам селекције: преживљавају само најбољи. Срећом, не ради се о људима, него о организацијама – правним лицима. Штавише, слобода уласка омогућава друштву да буде и флексибилније, да брже и боље реагује на промене у окружењу, а то је од кључне важности за малу земљу каква је Србија. Друштва отвореног приступа, односно слободног уласка, боља су, ефикаснија и жилавија од друштава са великим баријерама уласку. Она својим грађанима пружају веће шансе за успеју.

То је најочигледније у случају привреде и конкуренције предузећа. Уколико је улазак слободан, конкурентски притисак је снажан, без обзира на то колико има конкурената – никада се не зна ко ће да уђе. И зато није питање колико ко има учешће на тржишту већ колико се лако улази на то тржиште. А то се најбоље може сагледати на основу најновијег истраживања Светске банке које се бави стварношћу у том погледу: колико се одигра нових улазака? Па када се тај број подели са 1.000 становника, који спадају у радно способно становништво, добије се податак који је упоредив између земаља. Како ту стоји Србија? Јако, јако лоше! Све оне земље које држе до себе имају најмање пет нових улазака за годину дана на 1.000 радно способних становника. Од земаља нашег региона, једино Македонија има више од пет нових улазака током прошле године. Испред нас је Хрватска, а ми смо забележили свега 1,94. Бољи смо од земље кандидата, предузетничке Црне Горе (0,58) и дисфункционалне Босне и Херцеговине (0,58). Сва среће што у број за Србију није укључен и број нових улазака у јужној српској покрајини (0,12, исто као и Буркина Фасо), иначе би наш просек био још нижи. Подаци су сурови и неспорни – Србија није земља у којој се многи одлучују да уђу у нове пословне подухвате.

Зашто је то тако? Да ли можда Македонци и Хрвати имају генетски уграђену већу склоност ка предузетништву од Срба? Пре бих рекао да је то тако због неодговарајућег институционалног оквира, односно лошег пословног окружења, које спутава предузетнике у започињању пословних подухвата и новим пословним иновацијама. Јасно је да су у Србији веће препреке започињању пословних пројеката него што је то случај у Македонији и још многим другим земљама света (На многе од њих још увек гледамо са презиром.). А те препреке зависе од одлука власти. Због чега, дакле, домаћа власт не чини ништа да умањи баријере уласку, односно да омогући слободан приступ пословању? Неко ће рећи да је то због очувања привилегија, економисти би рекли ренти, које се деле између пословног и политичког сектора, па због тога постоји такво прожимање привреде и политике у Србији. Добро, а зашто је то тако?

Па, можда због тога што код нас у политици не постоји слободан приступ. Ко су нови политички предузетници у Србији у последњих десетак година? Довољни су прсти једне руке да се наброје, сви остали су стари. Добро, добро, неки су се промакли горе, неки доле, неки лево, неки десно, али годинама на политичкој сцени смeњују се мање-више исти људи. То изјави председника Србије, коју је дао на страначком скупу ДС-а, „да не види бољу странку за обављање послова у држави”, даје посебно значење. Уколико је та оцена тачна, а мислим да добрим делом јесте, свакако да он може да буде веома задовољан као председник странке. Никако, међутим, не може да буде задовољан као председник државе. То је само доказ да је наше друштво још увек друштво врло ограниченог приступа, у коме нема слободног уласка у политичку делатност, па нове странке представљају само рециклирање старих људи и идеја. Kада се једна земља налази у оваквом стању у коме је данас Србија, уколико постоји слободан приступ политици, странка на власти мора озбиљно да се брине за своју будућност.

Слобода приступа је кључ напретка! Уколико се она не поштује, они који је одузимају другима секу грану на којој седе. А да се не чује тестера, сами себи скандирају: „Најбољи смо, најбољи!”. Проблем је једино у томе што неће само они да се угрувају.

председник ЦЛДС-а, професор Правног факултета БУ