Марш на улице

Незадовољни узгајивачи свиња из Мачве и Поцерине, после краткотрајног протеста испред зграде владе усред Београда, вратили су се кућама видно незадовољни резултатима те аудијенције. Запретили су новим видовима грађанског отпора, али и остали при траженој цени од 90 динара за килограм живе мере товљеника. Неће ни да чују за понуђену цену од 75 динара. Уз тај захтев придодаше амандман – да се у откупу нађу и свиње теже од 120 килограма, јер док се они прегоне с властима, товљеници сваким даном набаце по које кило. И ето нове муке.

Колико год овај сукоб интереса узгајивача свиња и државе изгледао, поготово са економског становишта, потпуно сувишан, јер преговарају стране које нису директно упућене једна на другу, пошто се свињари са државом ипак нису договарали о тову, толико њени покушаји да се из тог наметнутог посла извуче што часније изгледају све – трапавије. Не може да се измигољи из свега тога, јер је у крајњој линији одговорна за све оно што не чини.

Пошто није поставила јасне принципе тржишне игре сличне онима у уједињеној Европи, могло се догодити да наши домаћини у том делу Србије, али и другде, пуних кошева кукуруза запате десетине хиљада свиња, "баце" их у тов, а да се о томе ни са ким нису договарали, а камоли уговарали испоруку. Њихова почетна рачуница је сасвим у реду. Килограм кукуруза када прође кроз кило живе мере стоке више вреди него када се прода у зрну. Али, велика понуда дебелих свиња, а стручњаци тврде и доста масних, због лоше исхране у којој доминира управо кукуруз, довела је до уобичајеног пада цена.

А онда? Државо – упомоћ.

Она је једно време ћутала, не признајући да је то и њен проблем, али сељаци изађоше на путеве са тешком механизацијом и паралисаше саобраћај према Босни, Београду и Срему. Када су те блокаде превршиле сваку меру, жандармерија је интервенисала и ослободила путеве, али не и државу.

А да је наша држава, као што то за себе чини неупоредиво бројнија и сложенија породица држава и становника ЕУ, сачинила годишње и периодичне билансе у којима ће се јасно назначити ко, шта, када и колико производи, по којој цени и коме се свиње испоручују, не би се могло догодити да сељаци напуне торове и да не знају шта ће са товљеницима. Не. Наша држава се определила за некакво слободно деловање тржишних законитости – понуде и тражње, у којима свако ради шта год хоће. И понуда јој се обила о главу.

Европа је данским, холандским, француским… али и свим осталим фармерима, малим и великим, тачно, готово у грло, прописала шта и колико могу да произведу. Плус минус неки проценат. За домаће, извозне потребе, резерве… и – крај. Иза њих и те производње стоји ЕУ. Не може да се деси да неко искочи из ланца. Али, ко год произведе грло више, урадио је то на свој ризик и штету.

Да ли су тиме угрожене некакве економске слободе европских фармера? Нису, ако се под слободом не подразумевају хаос и самовоља. Не могу да раде шта хоће, када хоће и колико хоће.

Ми смо још, нажалост, са оне стране економске слободе па нам се и догађа да свако ко је незадовољан може да измаршира на пут или улицу и блокира саобраћај због незавидног економског положаја. А држава никако да одумре или бар да почне да ради свој посао.