ПРЕМИЈЕР БЕЗ ПОРТФЕЉА

Верујем да Војислав Коштуница, технички премијер техничке владе, има неки план, само не знам какав и за када. Као некад "кремљолози", који су на основу околности у чијој соби на московском Црвеном тргу увече има светла, извлачили закључке о правцу руске политике, тако су и домаћи аналитичари приморани да пипају по београдском мраку и да одгонетају замисли човека од кога, најмање половичним делом, зависи формирање српске владе.

После сусрета с бугарским председником, Коштуница је изнео оцену да је питање Косова и Метохије довело до застоја у разговорима о формирању владе и, по агенцијским вестима, закључио "да господин Ахтисари није пожурио да дође у Београд усред изборног процеса ствари би се одвијале на други начин".

Из овога се може закључити да би Србија добила владу да је Ахтисари седео у Финској, или где већ, али је тешко разумети какве то везе има једно с другим. То би Коштуница морао да нам објасни, а мени се, овако наивном какав сам, чини да би било боље да је Србија дочекала високог представника Уједињених нација с функционалном владом која би на себе преузела одговорност за одлуке које ће бити донете у данима који следе.

Не бих да мислим да је реч о врхунској неодговорности, избегавању да се одговорност прихвати, односно да је разлог за толико развлачење око састављања владе покушај да се избегне било шта – од пада страначког рејтинга до негативне фусноте у националним читанкама.

Уосталом, Резолуција новог сазива српске Скупштине о Косову и Метохији донета је благовремено, паралелно с Ахтисаријевим отварањем косовског пакета, а она, та скупштинска платформа, подједнако обавезује техничку као и сваку другу владу која би могла да се састави.

Чини ми се, дакле, да би било функционалније, политички зрелије и паметније, да имамо владу него што је немамо, баш зато што је Ахтисари започео један неповратни процес који се, разним тактикама и уз мању или већу помоћ пријатеља, може развлачити, али се не може зауставити.

Биће ипак да је у питању нешто друго, а не утицај Ахтисаријеве политике на способност и вољност српских политичара да се о влади договоре. Могу да слутим шта је то друго. Више пута сам о томе писао и говорио, па сам некако мрзовољан да поново разматрам све тачке несагласја и личних суревњивости између оних који нису баш победили на изборима и оних који нису довољно изгубили у јануару.

Ова ситуација, међутим, отвара широм врата једном волунтаристичком вођењу унутрашње политике земље и занемаривању бољих обичаја и интереса. Сад чујемо да ће се буџетска потрошња обезбедити, ако буде требало, неким алхемијским лекс специјалисом, као што ће се наћи начин да се троше паре из Националног инвестиционог плана (НИП), које, паре, надлежни не чувају ваљда у Динкићевој чарапи већ у некој озбиљној институцији која плаћа камату на тај депозит, па не видим добар разлог да техничка влада, која се проглашава нефукционалном и невласном да води земљу, себе проглашава способном да троши паре.

Не бих да ситничарим о парама и каматама у овако одсудном тренутку за нацију, али ако ја нећу ситничариће ускоро нација ако види да све стоји осим што троше они који се издржавају из буџета и парабуџета, читај НИП, што би се ускоро могло вратити кроз захуктавање инфлације.

Не видим, дакле, ниједан рационалан разлог да се не приступи састављању владе као питању од државног и националног приоритета, а лоше и неискрено звучи Коштуничино изговарање на сабласни Ахтисаријев утицај на тај процес, јер оно што трезвеном свету изгледа као разлог да се влада хитно састави, Коштуници, однекуд, личи на разлог да се нигде не жури. Мања је штета да се саопшти да договор није могућ и да се што пре иде на нове изборе него да се овако замајавамо и озбиљнији део преговора о Косову и Метохији дочекамо с владом која није влада и с једном скупштинском резолуцијом, јер смо и без ње могли викати да нам се чини неправда.