PREMIJER BEZ PORTFELjA

Verujem da Vojislav Koštunica, tehnički premijer tehničke vlade, ima neki plan, samo ne znam kakav i za kada. Kao nekad "kremljolozi", koji su na osnovu okolnosti u čijoj sobi na moskovskom Crvenom trgu uveče ima svetla, izvlačili zaključke o pravcu ruske politike, tako su i domaći analitičari primorani da pipaju po beogradskom mraku i da odgonetaju zamisli čoveka od koga, najmanje polovičnim delom, zavisi formiranje srpske vlade.

Posle susreta s bugarskim predsednikom, Koštunica je izneo ocenu da je pitanje Kosova i Metohije dovelo do zastoja u razgovorima o formiranju vlade i, po agencijskim vestima, zaključio "da gospodin Ahtisari nije požurio da dođe u Beograd usred izbornog procesa stvari bi se odvijale na drugi način".

Iz ovoga se može zaključiti da bi Srbija dobila vladu da je Ahtisari sedeo u Finskoj, ili gde već, ali je teško razumeti kakve to veze ima jedno s drugim. To bi Koštunica morao da nam objasni, a meni se, ovako naivnom kakav sam, čini da bi bilo bolje da je Srbija dočekala visokog predstavnika Ujedinjenih nacija s funkcionalnom vladom koja bi na sebe preuzela odgovornost za odluke koje će biti donete u danima koji slede.

Ne bih da mislim da je reč o vrhunskoj neodgovornosti, izbegavanju da se odgovornost prihvati, odnosno da je razlog za toliko razvlačenje oko sastavljanja vlade pokušaj da se izbegne bilo šta – od pada stranačkog rejtinga do negativne fusnote u nacionalnim čitankama.

Uostalom, Rezolucija novog saziva srpske Skupštine o Kosovu i Metohiji doneta je blagovremeno, paralelno s Ahtisarijevim otvaranjem kosovskog paketa, a ona, ta skupštinska platforma, podjednako obavezuje tehničku kao i svaku drugu vladu koja bi mogla da se sastavi.

Čini mi se, dakle, da bi bilo funkcionalnije, politički zrelije i pametnije, da imamo vladu nego što je nemamo, baš zato što je Ahtisari započeo jedan nepovratni proces koji se, raznim taktikama i uz manju ili veću pomoć prijatelja, može razvlačiti, ali se ne može zaustaviti.

Biće ipak da je u pitanju nešto drugo, a ne uticaj Ahtisarijeve politike na sposobnost i voljnost srpskih političara da se o vladi dogovore. Mogu da slutim šta je to drugo. Više puta sam o tome pisao i govorio, pa sam nekako mrzovoljan da ponovo razmatram sve tačke nesaglasja i ličnih surevnjivosti između onih koji nisu baš pobedili na izborima i onih koji nisu dovoljno izgubili u januaru.

Ova situacija, međutim, otvara širom vrata jednom voluntarističkom vođenju unutrašnje politike zemlje i zanemarivanju boljih običaja i interesa. Sad čujemo da će se budžetska potrošnja obezbediti, ako bude trebalo, nekim alhemijskim leks specijalisom, kao što će se naći način da se troše pare iz Nacionalnog investicionog plana (NIP), koje, pare, nadležni ne čuvaju valjda u Dinkićevoj čarapi već u nekoj ozbiljnoj instituciji koja plaća kamatu na taj depozit, pa ne vidim dobar razlog da tehnička vlada, koja se proglašava nefukcionalnom i nevlasnom da vodi zemlju, sebe proglašava sposobnom da troši pare.

Ne bih da sitničarim o parama i kamatama u ovako odsudnom trenutku za naciju, ali ako ja neću sitničariće uskoro nacija ako vidi da sve stoji osim što troše oni koji se izdržavaju iz budžeta i parabudžeta, čitaj NIP, što bi se uskoro moglo vratiti kroz zahuktavanje inflacije.

Ne vidim, dakle, nijedan racionalan razlog da se ne pristupi sastavljanju vlade kao pitanju od državnog i nacionalnog prioriteta, a loše i neiskreno zvuči Koštuničino izgovaranje na sablasni Ahtisarijev uticaj na taj proces, jer ono što trezvenom svetu izgleda kao razlog da se vlada hitno sastavi, Koštunici, odnekud, liči na razlog da se nigde ne žuri. Manja je šteta da se saopšti da dogovor nije moguć i da se što pre ide na nove izbore nego da se ovako zamajavamo i ozbiljniji deo pregovora o Kosovu i Metohiji dočekamo s vladom koja nije vlada i s jednom skupštinskom rezolucijom, jer smo i bez nje mogli vikati da nam se čini nepravda.