Најтежи је растанак од монопола

Од аутора прилога у нашој серији о десет европских обавеза Србије у 2011. години тражили смо да саопште своју процену о томе које ћемо од тих обавеза лакше, а које теже остварити.

Добили смо мање-више очекивану ранг-листу на основу које је очигледно да се највећа скепса исказује према обавезама у вези са губљењем постојећих монопола партија и партијских руководстава. Зато већина од наших девет аутора сматра да је најтеже обезбедити несметано функционисање регулаторних контролних тела, затим пуну контролу финансирања политичких партија и решити питање власништва над мандатима посланика и одборника.

Ове три обавезе су тешко оствариве зато што задиру у вољу партија да било шта промене што може довести до губитка стечених позиција. Зато ће однос према ова три циља бити огледало усмерености овдашњих политичких елита ка европским интеграцијама. За владајућу коалицију изазовнијег задатка у години пред изборе нема, али питање је колико је она на тај задатак спремна. Јер није довољно само донети законе, треба створити услове да се они стварно примењују и да доносе жељене промене. Зато се и сматра да је најтеже остварити поменута три задатка.

Њима се, по тежини, придружује реформа правосуђа, с тим што и овде треба разликовати ,,нормативно од стварног”, јер независног судства у Србији нема без одговарајућих прописа, али и без политичке воље извршне власти.

У тешко решиве задатке аутори прилога убрајају и доношење закона о реституцији. Ради задовољавања пуке форме, закон је, кажу, могуће донети, али питање је колико је он примењив због огромних средстава која би требало исплатити власницима, а и због чињенице да је велики део давно одузете имовине у рукама других или трећих лица. Зато се процењује да ће реституција добити статус задатка са одложеном применом, као што ће и структурне економске реформе, због кризе, вероватно бити успорене. У вези са економским реформама Верица Бараћ је наметнула и проблем смисла таквих промена. Требало би, каже Бараћева, заправо радити на преиспитивању концепта који је довео до многих импровизација, затварања предузећа и рекордног броја незапослених, а не на његовом настављању.

Тај концепт је довео и до повећаног броја захтева за азил, јер људи одлазе тамо где могу наћи посао. Ипак, контрола захтева за азил се у ,,Политикиној” мини-анкети убраја у лакше решиве обавезе у 2011. Исто се односи на унапређење регионалне сарадње. И азил и сарадња у региону зависе од активности релативно малог броја сасвим одређених државних органа а верује се да постоји и добра воља да се у том погледу постигне успех. Условно се у оквире успешне регионалне сарадње могу укључити и преговори на релацији Београд–Приштина, под условом да се у њих не укључује питање статуса КиМ. Јер претпоставља се да албанска страна није заинтересована за такве расправе.

Најзад, најнеизвеснија је судбина захтева Брисела у вези с окончањем сарадње са Хагом. Најнеизвеснија – зато што може да буде прва на листи испуњених обавеза, а може да буде и последња, па чак и једина неиспуњена. Јер могуће је да двојица преосталих хашких оптуженика уопште нису у Србији, а ипак је њихово (београдско) изручење Хагу ,,услов над условима” даљег напредовања ове земље према унији. С друге стране, могуће је, заиста, да су Младић и Хаџић ,,ту, поред нас” и да је њихово хапшење ствар неког изгледног тренутка. Парадокс овог захтева је и у томе, као што је навео професор Владимир Вучковић, што би Брисел вероватно био задовољан када би Србија, од десет обавеза, у 2011. испунила само ту једну, према Хагу, али нама као друштву то не би било никако довољно. Тиме се не би мењао начин управљања државом, тешко да би самим тим дошло до економског напретка и бољег функционисања институција, а све су то важни елементи нашег приближавања Европи.

ОД СУТРА НОВА СЕРИЈА: ЗАШТО НАША ДЕЦА НЕ ЧИТАЈУ КЊИГЕ