Хемингвејев „старац” је био – млад

О редитељу Петру Лаловићу се месецима, па и годинама не чује ништа, а онда као гром из ведра неба стигне вест да је добио Гран при на „Еуроекофесту 2009” у Софији за најбољи еколошки филм „Како се може продати небо и топлина земље”. Има најава и да ће његовим филмом „Балегар” бити свечано отворен биоскоп у егзотичном месту Шангри Ла на Тибету.

Иако већ 40 година светски признат и познат као сценариста, редитељ и сниматељ више од 200 документарних филмова, Лаловић је шкрт на речима, па је и овај разговор прихватио уз опаску да „нема шта да каже”. Мада бисмо могли да га питамо и о томе како је са 12 година учествовао 1944. у ослобађању Београда, а онда кренуо на Сремски фронт!

– У партизане ме је, пред ослобођење, повео мој тетак Милутин Морача, чувени генерал – каже Лаловић уз осмех. – А онда сам једва дочекао тренутак да се појавиму мојој улици на Вождовцуна коњу, са руским шмајсером у рукама и бомбама за појасом. Тиме су били испуњени сви моји идеали револуције. После сам продужио на Сремски фронт, а са мном је кренула и моја мајка.

Иза камере је стао 1956. године у „Застава филму” . Седам година је био сниматељ, била је то, како каже, сјајна школа. У Загребу је уписао Академију за казалишне и филмске уметности, зато што је могла да се студира ванредно. Касније је у Београду завршио и Факултет драмских уметности, али је остао апсолвент на факултету историје уметности.

Није га држало место, желео је више, и храбро се отиснуо у слободне уметнике.

– Као други сниматељ радио сам филм „Степа”, са познатим редитељем Албертом Латуадом. Мада нисам имао искуство у раду са великом камером, мичелком са лафетом, прихватио сам посао, па шта буде. На пројекцији у Филмском граду, Латуада ми је рекао: „Браво, Југославо!”. Почетком шездесетих, месец дана сам био на пракси код најбољег сниматеља на свету Габриела Фигуераса („Један дан живота”...) у Мексику. Потом је уследио рад на филму „Марко Поло”, такође копродукцији, који је сниман на Дивчибарама…

Стигао и до Кубе

Лаловићје имао ретку привилегију да, непосредно после смрти Ернеста Хемингвеја 1961. посети и међу првима сними његову кућу у заливу Сан Франциско де Пауло, близу Хаване на Куби.Кад је снимио музеј, који је био тек у оснивању, чули су да је из Југославије и понудили му да узме шта год хоће. А било је свега, присећа се, почев од злата…

Пожелео је Хемингвејеву рибарскукапу, искрзану, осољену и знојем натопљену, испод које је скована и прича за Нобелову награду. Исту капу је чувени писац имао на главикада је рибарио са будућим јунаком свог романа „Старац и море”.

– Упознао сам и „најславнијег рибара на свету”, са којим је писац пецао сабљарке и пио чувени рум ,,бакарди” од шећерне трске. Било ми је помало чудно, али тај рибар уопште није био старац, људина, онакав како га је Хемингвеј описао, већ омален и кошчат – прича Лаловић.

– У хотелу „Ривијера” у Хавани, срео сам Че Гевару, упознао браћу Кастро а са Раулом се и спријатељио, били смо добродошли на Куби – присећа се Лаловић.

Женидба и рођење детета имали су за последицу да је амбициозније почео да размишља о свом послу. Имати кћер велики је дар, признаје с нескривеним поносом. Све је добило други ток после филма „Млад и здрав као ружа” у којем је Лаловић потписан као директор фотографије. Филм је снимљен 1971. и говори о почецима везе српске државне безбедности и криминалаца. Готово читав је снимљен камером из руке, што даје утисак документарности и појачава драматику. Међутим, после десет минута приказивања, филм је био забрањен, а Лаловић искључен из Савеза комуниста. „Млад и здрав као ружа” публика је видела тек на Фесту 2006. године.

Излазак из партије био је за Лаловића и нови почетак. Иако је и пре тога снимао краће документарне филмове о животињама, по наруџбини, није ни помишљао да ће главни актери његових остварења постати инсекти, прасићи, птице, јелени…

Почело је са пољским хрчком који наноси огромне штете, тако што у своје подземне канале немилице вуче жито са њива. Пре него што би се латио камере, Лаловић је морао добро да упозна своје „глумце”, шта их узнемирава, какве су им навике, шта воле… А када падне прва клапа, е онда се треба наоружати стрпљењем.

– На једну сцену у којој се јелени боре за превласт, док кошуте са стране посматрају, у освит зоре, чекали смо једанаест дана. Никако да се све уклопи, а такав сценарио може само природа да намести, и ја сам то знао. Десет дана смо устајали у три и долазили на чеку, екипа је већ постајала нервозна, а онда се све „скоцкало” баш као на филму – прича аутор незаборавних документарних филмова, међу којима су „Последња оаза” и „Свет који нестаје”.

Упитан за фаворите међу животињама, добитник многобројних награда (од којих воли да истакне Седмојулску и Награду АВНОЈ-а, додељиване најзначајнијим уметницима у СФРЈ) каже:

– Свака вас на свој начин задиви и опчини. Рецимо рода која је остала из јата и мужјак који се вратио да с њом презими. Таман када сам се спремао да снимим пролећну идилу, мужјак је угинуо. Мрави ме фасцинирају на свој начин, нигде нисам видео толико мржње као међу жутим и црвеним мравима, борба око гусенице је прави Ватерло… – сећа се.

Немамо резервну природу

Последњи филм који је овај маг камере снимио био је ,,Како се може продати небо и топлина земље”.

– Имао сам потребу да упозорим на уништавање природе.Имамо само ову једну планету, водити рачуна о њој је исто што и бринути о сопственој кући. Како ми, као људска бића, долазимо управо из природе, мислим да нема смисла уништавати природу, слепо и грамзиво – упозорава Лаловић.

Филм је добро примљен широм света, баш као и „Реквијем природи” који је, без уплитања политичког контекста, описао уништавање природе у Србији у току НАТО бомбардовања.

Први играни филм „Птице које никад не полете” иначе истинита прича, био је најгледанији у биоскопима те 1997. године, надмашивши и „Пети елемент”.

Оно о чему сада размишља овај заљубљеник у природу је прича о Ратном острву.

– Оно је ту, на ушћу Саве у Дунав, свега 800 метара ваздушне линије од Академије наука у центру Београда, а опет сачувано, девичанско, са маховином старом преко сто година. Требало би скренути пажњу светске јавности на то острво које је све само не „ратно” – додаје шаљиво редитељ. Прибојава се, међутим, да неће успети да нађе новац за филм који мора да се снима годину дана, са земље, из воде, из ваздуха…

А у међувремену, већ почетком наредне године, његов „Балегар” биће приказан на највишем нивоу – на висини од преко 4.000 метара, у месту Шангри Ла на Тибету.

– То је велико признање које сам добио пре свега од јапанских колега, који су у више наврата моје филмове проглашавали за најбоље – објашњава аутор.

На питање како је било на језеру Увац с кога се управо вратио, Лаловић се само загонетно насмешио и додао: „Било је облачно”.

Познајући немирни дух и сталну потребу да људима што више приближи природу, укаже на њену лепоту и потребу да се сачува, не би нас изненадило да је на помолу нова прича.

– Једна се већ одавно крчка: наставак „Последње оазе”. Ту желим да покажем како и колико умеју да воле, пате, стрепе и жртвују се за свог партнера животиње, али и инсекти – најављује познати режисер, сниматељ, сценариста, заљубљеник у природу и њен искрени заштитник.

------------------------------------------------------------

Сваки филм - награда

Петар Лаловић је добитник више од 200 разних домаћих и међународних награда и признања, поред осталог је два пута номинован за „Оскара” за филм „Укус меда” (1978) и „Мрави” (1981). Већ први документарни филм који је у целини био његово ауторско дело – „Хрчак” – донео му је сребрну медаљу на великом југословенском фестивалу 1975. године. „Последња оаза”, „Мрави”, „Балегар”, „Укус меда”, „Приче о шуми”, „Крпељ”, „Паукова мрежа”, „Пустињска лађа”, „Судбина мале корњаче”... добили су и по неколико награда на фестивалима, а Лаловићев (засад) једини играни филм „Птице које никад не полете” освојио је више од 20 признања у земљи и иностранству.

А сам за награде каже: „Често се мисли да успех и награде кваре људе, чинећи их таштим, али то није тачно: неуспеси чине ствараоца огорченим и циничним! Ја сам срећан да су моји филмови гледани („Последњу оазу” је за месец дана видело 250.000 људи у Београду, а карте су куповане и од тапкароша!) и свако ме је признање радовало”.