Hemingvejev „starac” je bio – mlad

O reditelju Petru Laloviću se mesecima, pa i godinama ne čuje ništa, a onda kao grom iz vedra neba stigne vest da je dobio Gran pri na „Euroekofestu 2009” u Sofiji za najbolji ekološki film „Kako se može prodati nebo i toplina zemlje”. Ima najava i da će njegovim filmom „Balegar” biti svečano otvoren bioskop u egzotičnom mestu Šangri La na Tibetu.

Iako već 40 godina svetski priznat i poznat kao scenarista, reditelj i snimatelj više od 200 dokumentarnih filmova, Lalović je škrt na rečima, pa je i ovaj razgovor prihvatio uz opasku da „nema šta da kaže”. Mada bismo mogli da ga pitamo i o tome kako je sa 12 godina učestvovao 1944. u oslobađanju Beograda, a onda krenuo na Sremski front!

– U partizane me je, pred oslobođenje, poveo moj tetak Milutin Morača, čuveni general – kaže Lalović uz osmeh. – A onda sam jedva dočekao trenutak da se pojavimu mojoj ulici na Voždovcuna konju, sa ruskim šmajserom u rukama i bombama za pojasom. Time su bili ispunjeni svi moji ideali revolucije. Posle sam produžio na Sremski front, a sa mnom je krenula i moja majka.

Iza kamere je stao 1956. godine u „Zastava filmu” . Sedam godina je bio snimatelj, bila je to, kako kaže, sjajna škola. U Zagrebu je upisao Akademiju za kazališne i filmske umetnosti, zato što je mogla da se studira vanredno. Kasnije je u Beogradu završio i Fakultet dramskih umetnosti, ali je ostao apsolvent na fakultetu istorije umetnosti.

Nije ga držalo mesto, želeo je više, i hrabro se otisnuo u slobodne umetnike.

– Kao drugi snimatelj radio sam film „Stepa”, sa poznatim rediteljem Albertom Latuadom. Mada nisam imao iskustvo u radu sa velikom kamerom, mičelkom sa lafetom, prihvatio sam posao, pa šta bude. Na projekciji u Filmskom gradu, Latuada mi je rekao: „Bravo, Jugoslavo!”. Početkom šezdesetih, mesec dana sam bio na praksi kod najboljeg snimatelja na svetu Gabriela Figuerasa („Jedan dan života”...) u Meksiku. Potom je usledio rad na filmu „Marko Polo”, takođe koprodukciji, koji je sniman na Divčibarama…

Stigao i do Kube

Lalovićje imao retku privilegiju da, neposredno posle smrti Ernesta Hemingveja 1961. poseti i među prvima snimi njegovu kuću u zalivu San Francisko de Paulo, blizu Havane na Kubi.Kad je snimio muzej, koji je bio tek u osnivanju, čuli su da je iz Jugoslavije i ponudili mu da uzme šta god hoće. A bilo je svega, priseća se, počev od zlata…

Poželeo je Hemingvejevu ribarskukapu, iskrzanu, osoljenu i znojem natopljenu, ispod koje je skovana i priča za Nobelovu nagradu. Istu kapu je čuveni pisac imao na glavikada je ribario sa budućim junakom svog romana „Starac i more”.

– Upoznao sam i „najslavnijeg ribara na svetu”, sa kojim je pisac pecao sabljarke i pio čuveni rum ,,bakardi” od šećerne trske. Bilo mi je pomalo čudno, ali taj ribar uopšte nije bio starac, ljudina, onakav kako ga je Hemingvej opisao, već omalen i koščat – priča Lalović.

– U hotelu „Rivijera” u Havani, sreo sam Če Gevaru, upoznao braću Kastro a sa Raulom se i sprijateljio, bili smo dobrodošli na Kubi – priseća se Lalović.

Ženidba i rođenje deteta imali su za posledicu da je ambicioznije počeo da razmišlja o svom poslu. Imati kćer veliki je dar, priznaje s neskrivenim ponosom. Sve je dobilo drugi tok posle filma „Mlad i zdrav kao ruža” u kojem je Lalović potpisan kao direktor fotografije. Film je snimljen 1971. i govori o počecima veze srpske državne bezbednosti i kriminalaca. Gotovo čitav je snimljen kamerom iz ruke, što daje utisak dokumentarnosti i pojačava dramatiku. Međutim, posle deset minuta prikazivanja, film je bio zabranjen, a Lalović isključen iz Saveza komunista. „Mlad i zdrav kao ruža” publika je videla tek na Festu 2006. godine.

Izlazak iz partije bio je za Lalovića i novi početak. Iako je i pre toga snimao kraće dokumentarne filmove o životinjama, po narudžbini, nije ni pomišljao da će glavni akteri njegovih ostvarenja postati insekti, prasići, ptice, jeleni…

Počelo je sa poljskim hrčkom koji nanosi ogromne štete, tako što u svoje podzemne kanale nemilice vuče žito sa njiva. Pre nego što bi se latio kamere, Lalović je morao dobro da upozna svoje „glumce”, šta ih uznemirava, kakve su im navike, šta vole… A kada padne prva klapa, e onda se treba naoružati strpljenjem.

– Na jednu scenu u kojoj se jeleni bore za prevlast, dok košute sa strane posmatraju, u osvit zore, čekali smo jedanaest dana. Nikako da se sve uklopi, a takav scenario može samo priroda da namesti, i ja sam to znao. Deset dana smo ustajali u tri i dolazili na čeku, ekipa je već postajala nervozna, a onda se sve „skockalo” baš kao na filmu – priča autor nezaboravnih dokumentarnih filmova, među kojima su „Poslednja oaza” i „Svet koji nestaje”.

Upitan za favorite među životinjama, dobitnik mnogobrojnih nagrada (od kojih voli da istakne Sedmojulsku i Nagradu AVNOJ-a, dodeljivane najznačajnijim umetnicima u SFRJ) kaže:

– Svaka vas na svoj način zadivi i opčini. Recimo roda koja je ostala iz jata i mužjak koji se vratio da s njom prezimi. Taman kada sam se spremao da snimim prolećnu idilu, mužjak je uginuo. Mravi me fasciniraju na svoj način, nigde nisam video toliko mržnje kao među žutim i crvenim mravima, borba oko gusenice je pravi Vaterlo… – seća se.

Nemamo rezervnu prirodu

Poslednji film koji je ovaj mag kamere snimio bio je ,,Kako se može prodati nebo i toplina zemlje”.

– Imao sam potrebu da upozorim na uništavanje prirode.Imamo samo ovu jednu planetu, voditi računa o njoj je isto što i brinuti o sopstvenoj kući. Kako mi, kao ljudska bića, dolazimo upravo iz prirode, mislim da nema smisla uništavati prirodu, slepo i gramzivo – upozorava Lalović.

Film je dobro primljen širom sveta, baš kao i „Rekvijem prirodi” koji je, bez uplitanja političkog konteksta, opisao uništavanje prirode u Srbiji u toku NATO bombardovanja.

Prvi igrani film „Ptice koje nikad ne polete” inače istinita priča, bio je najgledaniji u bioskopima te 1997. godine, nadmašivši i „Peti element”.

Ono o čemu sada razmišlja ovaj zaljubljenik u prirodu je priča o Ratnom ostrvu.

– Ono je tu, na ušću Save u Dunav, svega 800 metara vazdušne linije od Akademije nauka u centru Beograda, a opet sačuvano, devičansko, sa mahovinom starom preko sto godina. Trebalo bi skrenuti pažnju svetske javnosti na to ostrvo koje je sve samo ne „ratno” – dodaje šaljivo reditelj. Pribojava se, međutim, da neće uspeti da nađe novac za film koji mora da se snima godinu dana, sa zemlje, iz vode, iz vazduha…

A u međuvremenu, već početkom naredne godine, njegov „Balegar” biće prikazan na najvišem nivou – na visini od preko 4.000 metara, u mestu Šangri La na Tibetu.

– To je veliko priznanje koje sam dobio pre svega od japanskih kolega, koji su u više navrata moje filmove proglašavali za najbolje – objašnjava autor.

Na pitanje kako je bilo na jezeru Uvac s koga se upravo vratio, Lalović se samo zagonetno nasmešio i dodao: „Bilo je oblačno”.

Poznajući nemirni duh i stalnu potrebu da ljudima što više približi prirodu, ukaže na njenu lepotu i potrebu da se sačuva, ne bi nas iznenadilo da je na pomolu nova priča.

– Jedna se već odavno krčka: nastavak „Poslednje oaze”. Tu želim da pokažem kako i koliko umeju da vole, pate, strepe i žrtvuju se za svog partnera životinje, ali i insekti – najavljuje poznati režiser, snimatelj, scenarista, zaljubljenik u prirodu i njen iskreni zaštitnik.

------------------------------------------------------------

Svaki film - nagrada

Petar Lalović je dobitnik više od 200 raznih domaćih i međunarodnih nagrada i priznanja, pored ostalog je dva puta nominovan za „Oskara” za film „Ukus meda” (1978) i „Mravi” (1981). Već prvi dokumentarni film koji je u celini bio njegovo autorsko delo – „Hrčak” – doneo mu je srebrnu medalju na velikom jugoslovenskom festivalu 1975. godine. „Poslednja oaza”, „Mravi”, „Balegar”, „Ukus meda”, „Priče o šumi”, „Krpelj”, „Paukova mreža”, „Pustinjska lađa”, „Sudbina male kornjače”... dobili su i po nekoliko nagrada na festivalima, a Lalovićev (zasad) jedini igrani film „Ptice koje nikad ne polete” osvojio je više od 20 priznanja u zemlji i inostranstvu.

A sam za nagrade kaže: „Često se misli da uspeh i nagrade kvare ljude, čineći ih taštim, ali to nije tačno: neuspesi čine stvaraoca ogorčenim i ciničnim! Ja sam srećan da su moji filmovi gledani („Poslednju oazu” je za mesec dana videlo 250.000 ljudi u Beogradu, a karte su kupovane i od tapkaroša!) i svako me je priznanje radovalo”.