Како да му верујемо?

Друг Тито је умро 4. маја 1980. године у 15.05 сати. И био је леп, сунчан дан.

У „Плавом возу” сценаристе и редитеља Јанка Баљка, Тито умире ноћу (?!) и ту престаје свака даља могућност веровања у филм у којем је један од главних јунака епоха, а главни покретачки мотив реконструкција исте. Уколико се дода и то да ни сценографија ни костимографија немају своје утемељење у раним осамдесетим, да се чак и о избору музике може дискутовати, онда стварно не знам о чему би даље причали. Да правдамо историјску паушалност такозваним уметничким слободама, стварно не можемо. За то нам Баљак не нуди праве разлоге.

„Плави воз” је, иначе, Баљков дугометражно-играни првенац. Он је своје редитељско име стекао као стваралац документарних филмова, међу којима су и данас врло добро познати „Видимо се у читуљи”, „Дувански пут”, „Анатомија бола”, „Србија у контејнеру” и „Вуковар – последњи рез”. Он влада пољем документарних филмова, архивски и телевизијски материјали њему су надохват руке. Зато још више чуди како је могло да се догоди да његовом искусном документаристичком оку промакну неки основни фактографски детаљи и у неповрат оде аутентичност времена којим се у филму амбициозно бави, увијајући га у обланде генерацијског филма носталгије и драме из средњошколског миљеа.

Радњу „Плавог воза” Баљак смешта међу ученике и професоре једне београдске школе, неколико дана пре и неколико дана после Титове смрти. Како у његовој верзији, као што рекох, Тито умире ноћу, директорка школе (Лена Богдановић, уједно и копродуцент филма) прекида вечерњу ђачку игранку уприличену поводом такмичења за школску „Мис маја” (?), у којем учествују и добродушна школска лепотица Аница (Сања Поповић) и школска злица, панкерка Милена (Сузана Лукић која је улогу проблематичне тинејџерке већ играла у „Хадерсфилду”), а подршку около пружају Воја (дебитант Љубомир Булајић) – младић који, иако удбашко унуче, стално доводи у сумњу тековине социјализма, његов друг –добронамерни Док (Александар Радојчић), као и професор марксизма – највећи филмски „зликовац” Саша (Небојша Миловановић)...

Све што потом следи у неуједначеном филмском ритму, без имало духа и шарма, или бар хуморног отклона, може се тумачити и овако и онако и како год, јер Баљку никако да пође за руком да развије драмску радњу, да пробуди симпатије или саосећање гледаоца са неким од главних ликова, нити да поентира. Чини се да главни проблем није толико у недовољно разрађеном сценарију, колико у целокупној погрешној поставци филма. А када се таква ствар догоди, зна се – спаса нема.

Из „Плавог воза” вреди једино запамтити плејаду младих, свежих и занимљивих глумаца међу којима су и Александар Радојчић, Љубомир Булајић и Сања Поповић. Све друго, нажалост, може лако да оде у заборав.