Живот без копија

Чачак – Француски аниматори освојили су ове године „Оскара” („Логорама”) и „Златну палму” у Кану („Острво лавежа”), али професор за кратки филм, Жорж Сифијанос (58), не види у томе знак трајне надмоћи Парижана у овом жанру.

– То што се ове године догодило не бих назвао доминацијом француске анимације. Јер, светска продукција је велика, постоји доста добрих школа као што су енглеска и немачка, и квалитет варира из године у годину – рекао је Сифијанос за „Политику”.

Он ових дана председава жиријем четвртог Међународног фестивала „Аниманима 2010” у Чачку, и у ревијалном програму смотре представљен је као синеаста, са једним документарним и четири своја анимирана филма. Прва два дана, у такмичарском делу виђено је чак девет филмова француских аутора. Као редитељи појављују се Сифијаносови студенти са факултета – Сара ван дер Бум и Себастијан Лауденбах, док ће ван конкуренције анимацијом бити заступљена Матилда Филипон-Агински, такође његова ученица.

Наш саговорник одбранио је 1988. године на Сорбони докторску дисертацију на тему „Језик и естетика филмске анимације” а шест година касније основао Одсек за студије филмске анимације на факултету ЕНСАД (Ecole Nationale Superieure des Arts Decoratifs) у Паризу, где до данас ради као професор. Факултет има 11 одсека (фотографија, видео, костимографија, анимација...) и између 500 и 600 академаца, од којих се 15 до 18 прима на Одсек анимације и петогодишње студије. На тој високој школи негује се креативна анимација па се резултати, ево, мере и наградама са светског филмског врха.

– После отварања одсека на ЕНСАД-у почело је да расте интересовање за овај жанр, и данас је у Француској активно између 10 и 20 школа анимације, са непредвидивим учинком. Неке крену сасвим скромно, па блесну. С друге стране, Француска је у другој половини прошлог века почела да негује традицију анимације и кроз фестивал у Ансију који је, макар се и мењао кроз године, остао светски центар за ову врсту филма.

Професор прича да је 1982. године, у магазину „Позитив”, критиковао француске ауторе због повлађивања индустријској анимацији а као супротан, добар пример, навео редитеље из Енглеске. Као симбол за препород анимације помиње случај из Португалије, где је томе допринела једна телевизијска емисија.

Сифијанос сматра да техника није супериорна у овом жанру:

– Мада то звучи парадоксално, она је углавном проблем. Постоји много техничких могућности и увек се откривају нове, а неприлике настају када аутор који је открио нову димензију не иде даље у продубљивање, већ је само задржи као оквир за свој будући рад. С друге стране, постоји нешто што технички није на нарочитој висини, али уме да одушеви гледаоца. То је модел такозване „еластичне форме”, настао у Холивуду када је било потребно уз минимална улагања постићи одговарајућу продукцију. То је доказала и Загребачка школа анимације, постигавши висок квалитет техником која није била компликована.

Гост из Француске цени да је пред анимацијом биоскопска будућност јер је постало културна појава да се све више људи окупља у дворанама које приказују кратке филмове. Сифијанос има и посебно објашњење за то:

– Цела кинематографија, мало помало, иде ка ономе што је анимација одувек била. У доба браће Лимијер, класични филм био је копија живота, али данас све више постаје субјективна експресија. А, анимација се одвајкада разликовала од филма, субјективна од почетка. Она, трајући као реалност за себе, никад није копирала живот.

Жорж (Георгос) Сифијанос је са родног Крита дошао у Атину на филмске студије, завршио их и почео да ради али није био задовољан. Живот му је преокренуо један пољски филм, „нешто између анимације и сликарства”.

– Тада сам самом себи рекао: то је оно чему ја желим да се посветим. Чуо сам да постоји Загребачка школа анимације, распитао се и рекли су ми да то није никакав факултет, већ традиција. Зато сам отишао у Париз, сео и, за почетак, кренуо да учим француски...

Г. Оташевић