Нежни јунак, стваран као хобит

У страним и домаћим романима и приповеткама често је присутна очинска фигура, али како изгледа када фигура пишчевог оца послужи као аутобиографски предложак за литерарну грађу?Не било који отац као књижевни лик, него пишчев отац у романескној форми: Надограђен, идеализован, овакав или онакав, такав какав је …

Писци којима су баш њихови очеви, или се нама тако чинило, били почетна инспирација за писање, говоре о овој врсти литерарности, док књижевни критичари сагледавају поетички смисао очинске фигуре, објашњавајући нам зашто су очеви „у моди” у савременој књижевности.

Човек који је ходао уназад

Писац Владислав Бајац у више наврата себавио овом проблематиком. Он сматра да писац, када одмакне у свом списатељском искуству, схвати да се од оца, као и од сопственог језика, и да хоће – не може побећи. Бајац, наиме, има двоструко искуство писања о оцу, оно у младости и оно касније. Своју прву књигу песама објавио је са 18 година под утицајем оца који је у то доба био издавач, а после 16 година објавио је књигу прича „Европа на леђима бика”.

– У њој је најдужа, и последња, била „Прича о Тарзану” која говори о снимању првог југословенског авантуристичког филма на самом прагу Другог светског рата. Мој отац у животу и у причи био му је и идејни творац и глумац, а све завршавајући Сремско-карловачку богословију! Разлози су више него јасни. Оцу сам се вратио после доста година када сам у тој истој школи истраживао материјале о Ђорђу Шагићу (1795-1873) јер сам тада пронашао непознате податке и о њему. Тако је настао роман „Бекство од биографије” који није директно говорио о оцу, али је заправо цео био њему посвећен: сва невероватна енергија главног јунака заправо је црпљена из мога оца.

Последњи пут фигури оца Бајац се вратио пишући причу „Човек који је ходао уназад или Мој отац у Кини” (чији је један део недавно објављен у „Политици”), и тада га је, каже, изненадила сопствена експресивност, иако увијена у фикцију. – Схватио сам да са сопственим старењем писац чешће посећује сопствену прошлост, а нарочито родитеље који су заправо језгро његовог живота. Младост подразумева удаљавање од родитеља, а старост приближавање преко преиспитивања. Родитељи нас, заправо, никада не напуштају. Они нестају са нама, а као што сам и написао – и умиру тек са нама. Ваљда се са њима изједначавамо тек у смрти – каже Бајац и обавештава да швајцарски издавач „Ксенија” ускоро припрема за штампу књигу српских писаца на тему оца…

Сликар, есејиста и писац Милета Продановић у новој књизи „Ултрамарин” (Стубови културе), са пуно аутобиографских детаља, приповеда о смрти оца, уводећи нас у свет богат сећањима на детињство и одрастање. Рашчишћавајући атеље тек умрлог оца, приповедач се присећа детињства и реконструише сећања…

„Ултрамаринско” паковање живота

–Оквир романа „Ултрамарин” је заправо поспремање, паковање једног живота. Наравно да је отац средишњи лик, у кутије се пакује његов живот. Онако како се пакују артефакти његовог атељеа тако се у рукопис пакују сећања и асоцијације. Како је мој отац био јавна личност (Божидар Продановић, прим. а.), постоји и додатна чињеница да се бавимо истим послом, сликарским. Баш зато сам се одувек, када сам већ запловио тим морем, трудио да начиним разлику, да се моји путеви нигде не укрсте са његовим. И ја знам да је он то поштовао. Просто, подразумевало се да он говори из перспективе свог времена, а ја из свог, и да се та времена разликују – каже Милета Продановић и додаје да је отац у књизи, сасвим сигурно, књижевни лик.

– Колико је тај лик идеализован – не знам, то можда могу да кажу други. Барем колико и отац, у књизи је важан лик и Пјеро дела Франческа. На неки чудан начин, без експлицитног помињања, долази и до претапања или барем пресецања та два лика.

Продановић наглашава да су историје очева и синова најчешће веома трауматичне, али додаје да он није имао таква искуства. –„Ултрамарин” је, највећим делом, оно што би се назвало „оn the road” књига. Прича о сазревању кроз путовања. Последње две деценије живота мог оца одвијале су се на позадини једне ублаћенесредине – моралним посрнућем, злочинима, ксенофобијом, оргијама примитивизма, ерозијом знања и вредности. Те године проживели смо заједно, често подупирући један другог. Када се све сведе, оно што је фасцинантно јесте колико је отац успео да, захваљујући свом раду и дубокој вери у моћ уметности, сачува светлу ауру око себе. Да прође кроз блато, а да се не облати, каже писац.

На Продановићевој приватној листи књига при самом врхусе налазе две које припадају овој теми – Албахаријев „Цинк” и Константиновићева „Декартова смрт”. Оне су  „репери који обавезују”, и утолико је, каже, „Ултрамарин” веома различит од њих.

Успомене из Памтивека

– Смрт је, сложићете се, тамна тема. Ја сам се, напротив, трудио да напишем светлу књигу, нешто што се упадљиво разликује од атмосфере у којој живимо, каже овај писац.

У познатом роману „Цинк”, писац Давид Албахари, који живи у Канади, посветио се теми одсуства, смрти оца. О оцу је писао и у аутобиографским записима у новоустановљеној библиотеци „Стубова културе” под именом „Памтивек”. На том месту је, између осталог, навео да је његов отац одбио да буде члан Партије, па је због политичке непослушности послат на Косово, у Пећ, где је писац и рођен. Ево и питања која је овај писац себи касније постављао.

– Зашто ми није одговарало да у мојим породичним причама отац буде представљен као политички бунтовник, непријатељ режима, борац без страха и мане који је ћутке подносио своју изгнаничку казну у косовској бестрагији? Зашто сам желео да он и даље остане представљен као миран, помало застрашен човек, потпуно посвећен својој породици и незаинтересован за дневну или било какву политику, пита се Албахари у овим записима, и закључује да је желео да буде син таквог оца, да му је веровање у његову неполитичност давало оправдање за личну неполитичност, и зато што би се, прихватањем те измењене слике, све почело да распада.

– Можда бих се приближио истини, али цена коју бих због тога морао да платим била би превелика и моје, тек оформљено, измаштано царство, убрзо би нестало са лица земље, односно, са лица текста, записао је Албахари у „Памтивеку”.

Томе Албахари, у разговору за наш лист додаје да је за њега отац увек стожер љубави, па је стога повремено морао и да га идеализује.

– Као књижевни лик, он се осећао као крајње несрећан човек, али заправо ми је писање о њему помогло да га боље разумем. Он се, наравно, трудио да се сакрије и бежао је од очију јавности. Био је миран, тих и повучен човек, и верујем да је такав и као књижевни лик који сам уобличио у својим причама и романима, каже писац „Породичног времена”, „Мамца”, „Брата”, „Ћерке”...

Оштар старт

Смрт оца била је довољно опсесивна тема и за хрватског писца Миљенка Јерговића који је ове године објавио роман „Отац” (издавач Ренде). Овај аутор за наш лист објашњава да је прича о оцу, заправо прича о идентитету, пореклу, о дубокој и доживотној фрустрацији. „Увек је тако, сваки је отац такав”, каже.

– Моја идеја није била јако амбициозна, нити оригинална: када ми је 31. јануара ове године умро отац, одлучио сам написати причу о њему и о нашем међусобном односу, а онда и о времену у којем је живео. Ништа ту није требало бити измишљено, ако већ некакво измишљање, нека фантазија и фантастика није у самоме оку сина, посматрача. Желио сам да у тој причи буде испричано све, а нарочито оно што је најосјетљивије, што је, обично, срамно и скривено, нешто што се за живота не говори. Једино тако могло се, барем у моме случају, говорити о оцу, а да приповест не клизне у метафору и у општост.

Отац је, каже Јерговић, врло незгодна метафора, како год на њега гледали. Све што је у његовој фигури занимљиво и важно, увек је, сматра Јерговић, само оно што се разликује од очинске метафоре.

Сахрана оца стожер је романа „Укоп оца” ниновца Младена Маркова. Погреб оца се стално одлаже јер је један од полубраће, бранилац Косова, заузет важним и неодложним пословима. Питање укопа оца остаје отворено, као метафора сахрањивања наше прошлости.

Најмлађи међу нашим саговорницима, Мића Вујичић, новинар и критичар, објавио је роман првенац, „Оштар старт” у издању „Стубова културе”, за чији је пројекат добио стипендију „Борислав Пекић“. У њему пише о једној породичној историји, у Србији деведесетих. О лику оца, али и свом оцу, говори овако:

– Флобер каже на једном месту како величина дела потиче од његове безличности. Али онда, на другом, тврди: „Бовари – то сам ја!” Одговор на ваше питање, да ли је отац из мог романа „Оштар старт”, уствари мој отац, налази се негде у дубокој провалији, између две, на први поглед, сасвим супротне Флоберове опаске. Миљенко Јерговић у одличној аутобиографској књизи о свом оцу – делу које, дакле, нема никакве везе са фикцијом, бар не на први поглед – исписује и једну овакву реченицу: „Мој отац нестварно је биће, хобит, Краљевић Марко, трол и Хари Потер, Саладин из„Хиљаду и једне ноћи“, Флеш Гордон...” Мислим да овај пасус најбоље илуструје колико је немогуће утврдити где престаје стварност, а где почиње фикција.

Вујичић наглашава да отац из романа није његов отац. За разлику од оног романескног, његов отац нема чворновата колена, није претучени фудбалски судија и може да стане у фићу. Зове се М., тридесет центиметара је нижи од оног из књиге; по професији је машински инжењер и љубитељ бокса.

–Но, да у исто време будем искрен и прекршим правило које каже да се о јунацима на овај начин никако не говори! Мој прави отац има и неколико сличности са оцем књижевним јунаком. Држао је приватне часове математике и прескакао жицу на утакмицама у најнижој лиги. Наравно, сада вам је јасно да ни сам не знам одговор на ваше питање! Далеко сам ја од Флобера и Јерговића, али испада да сам сад и сам у провалији са почетка одговора...

Уместо закључка, наводимо речи наратора приче „Посмртна маска“, посевећене оцу, из збирке „Прича о малаксалости“ Ласла Блашковића (Архипелаг):

„Мој отац је био један нежни јунак.

Написати то, значи упустити се у чист књижевни топос у којем блуде чежњиве сенке Телемаха, Хамлета, Андреаса Сама. Топос, да то не беше сушта стварност. Или стварност као реликвијаријум прича. Како се узме.”