Љубавни случај госпође Робинсон

Да ли би филм „Дипломац“ („The Graduate”, 1967), режисера Мајка Николса, икада ушао у категорију култних дела седме уметности, питање је око којег и данас воле да се споре сви загрижени љубитељи музике некадашњег америчког певачког дуета – Сајмон и Гарфанкел (Paul Simon & Art Garfunkel). Одговор је тешко наћи вероватно стога што су „Дипломац“ и Сајмонова композиција „Госпођа Робинсон“ („Mrs. Robinson”) која се кроз њега провлачи практично – нераздвојиви. А што је посебно интересантно, „Госпођа Робинсон“ у филму није у потпуности иста као она која се касније појавила на албуму „Букендс“ („Bookends”, 1968). Дописана је и удешена у време када је „Дипломац“ већ увелико освајао светске биоскопске дворане.

Укратко, филм говори о свршеном студенту Бенџамину Бредоку (глуми га Дастин Хофман), који се на једној забави неочекивано заљубљује у удату жену средњих година – госпођу Робинсон (Ен Бенкрофт). Како је у часопису „Варијете“ пре нешто више од пет година написао Питер Барт, режисер Мајк Николс толико је био опседнут Сајмоном и Гарфанкелом да је пожелео да се управо њихова музика угради у звучну подлогу филма. Задатак да обезбеди сарадњу са дуетом добио је продуцент Лари Тармен који је успео да наговори Пола Сајмона да напише три потпуно нове композиције за „Дипломца“. Међутим, ствари нису ишле баш глатко. Сајмон је, наиме, стално био на турнеји и једноставно није имао времена да се посвети стваралачком раду. До тренутка када је филм већ ушао у монтажу имали су урађену само једну композицију.

Приликом једног од ретких састанака Сајмон је Мајку Николсу одсвирао неколико нота нове композиције на којој је тек намеравао да ради: „То није за филм... то је композиција о прошлим временима, о госпођи Рузвелт (мисли се на супругу некадашњег америчког председника Френклина Делано Рузвелта), Џоу Димађу и сличним стварима...“, рекао је. Николс је био фасциниран али је рекао: „Од сада, песма је о госпођи Робинсон, а никако о госпођи Рузвелт“.

Да Сајмонов циљ није био само да музички обогати филм, говори и то што се у коначној верзији „Госпође Робинсон“ јавља и, већ поменути, лик Џоа Димађа, звезде америчког бејзбола из шездесетих година. „Део о Димађу написан је, практично, на самом почетку. Уопште не знам како сам до тога дошао. Чинило се прилично необично, као да уопште не припада композицији. А са друге стране, било је интересантно, тако да смо одлучили да га задржимо. Испало је да је то један од најинтересантнијих стихова које сам икада написао“, причао је Сајмон 1990.

Касније, 1999. недуго пошто је Димађо преминуо, Пол Сајмон је објаснио да је својим стиховима хтео да ослика један непретенциозан херојски лик, који је и у времену када је све кренуло да се мења нагоре, у време када се у најударнијим емисијама отворено причало о приватном сексуалном животу, успео да сачува личну приватност и самопоштовање.

„Госпођа Робинсон“ је имала све шансе да у години када се појавио „Дипломац“ освоји Оскара за најбољу филмску композицију. Али, Пол Сајмон је, једноставно, заборавио да за то попуни обавезну пријаву. Ипак, добила је музичку награду „Греми“ за 1969. И то као прва композиција у рок маниру којој је то успело.