Да л’се ово само снева...

Од специјалног извештача „Политике”

Каиро, Александрија – Пред капијама Каирске и Александријске опере ових дана публику је дочекивао позоришни плакат који је пред вашим очима. А на њему, на енглеском и арапском (да те цео свет, египатски, разуме), лепо пише да на тим сценама, са представом „Ко то тамо пева”, у оквиру Недеље српске културе, гостује београдско Народно позориште.

Поменута манифестација, коју су отворили министри културе – египатски Фарук Хосни и српски Небојша Брадић, у присуству нашег премијера Мирка Цветковића и других званичника, почела је изложбом фотографија „Танјуг: поглед у зеницу историје”, постављеној у дворцу принца Таза. После су се ређали: три филмске вечери – и наслови „Тито и ја” Горана Марковића, „Клопка” Срдана Голубовића и „Љубав и други злочини” Стефана Арсенијевића, три извођења балета „Ко то тамо пева” – у два највећа египатска града, а данас почињу и тродневни књижевни сусрети на којима учествују писци Вида Огњеновић, Михајло Пантић, Владислав Бајац и Ласло Блашковић. И ту је крај ове Недеље српске културе, мало дуже од календарске.

Делимично због празновања Бајрама, а делимично, чини се, због тамошњих медија који су лако заказали у обавештавању јавности, навале на билетарнице оперских кућа поводом овог гостовања није било. Али, што је далеко важније, били смо сведоци истинске навале емоција и одушевљења у гледалишту изазваних овим плесом, који је на музику Војислава Вокија Костића осмислио кореограф Сташа Зуровац.  И заиста, на коју год се позорницу „паркира” овај балетизовани аутобус из чувеног истоименог филма, препун „путника из народа” и из маште писца Душана Ковачевића, та плесна дружина ускомеша публику и лако је диже на ноге. Поготову кад се са позорнице чује онај познати рефрен „Да л’се ово само снева, дал’се...? Jој, јој...!” И поготову, у кореографисном финалу, том последњем поклону играча гледалишту које зна да „експлодира”, аплаудирајући у ритму Костићеве музике. Где пљеска и њише се и старо и младо, дипломате и публика редовна, даме обучене по европској и исламској „моди”... Сви редом! Ех, да их види маестро Воки ваљда би се и сам запитао: „Да л’се ово само снева...?”

Недавну стоту представу свог балета Воки Костић није дочекао. Смрт је била бржа за корак. Али, аутобус који плеше наставља даље својим друмовима театарским. На позорници Каирске опере имао је своју 101. и 102. „вожњу”, па онда још једну у Александрији, у њиховој опери Саид Дервиш театар. Са „путницима” из аутобуса – Милан Рус, Александар Илић, Милош Маријан, Јовица Бегојев, Горан Станић, Михајло Стефановић, Милош Исаиловић и Милош Кецман, у египатској престоници играла је Далија Иманић, а у Александрији Сања Нинковић.

-------------------------------------------------------------

Амбасада, музеј у малом

Није лако играти у Египту. Нису то само позорнице, представе и пробе на којима вас чека балетмајстор Паша Мусић, већ и „скокови” до Кеопсове пирамиде и оне једнооке Сфинге, до чувене Тутанкамонове „собе” у Националном музеју, до Александријске библиотеке и Цитаделе у том граду... И Амбасада Србије за нас је музеј у малом. Та дивна кућа на још увек елитном Замалеку позорница је на којој се одигравала историја. Гостопримљиви амбасадор Дејан Васиљевић, попут доброг кустоса, прича нам да је ту почетком рата, на путу за Лондон, кратко боравио млади краљ Петар II Карађорђевић. Показује нам „његову” фотељу у ћошку, али и канабе у истом салону на коме су више пута седели Тито и Насер, после и његов „наследник” Ел Садат.

------------------------------------------------------------

Заједнички „Симон Боканегра”

Управник Народног позоришта Божидар Ђуровић подсећа да Каирска опера постаје један од важних иностраних партнера њихове куће. Протокол о сарадњи већ је потписан, а наредног новембра, каже, на обе позорнице десиће се иста премијера – Вердијеве опере „Симон Боканегра”, у редитељској поставци  Дејана Миладиновића. У тој копродуцији биће ангажовани и наш сценограф и костимограф, а договорена је и размена солиста.