Чамци без мирног зимског сна

Без обзира на дане неуобичајено топле за новембар, лето је дефинитивно отишло из Београда па су, после купача, и чамци почели да напуштају реке. Истерани из свог „дома”, као и сваке године, биће принуђени, попут правог бескућника, да спавају у „парку”, то јест на зеленим површинама изнад марина, пошто у престоници прописних зимовника, затворених места за склањање чамаца у току зиме, готово да нема. Она која постоје – пуне глисери и скупоцени чамци. За третман у тим луксузним „зимским одмаралиштима”, где се пловила и поправљају, као у правом бањском лечилишту, власници смедеревских шикљи, шклопоција налик шпоретима „смедеревцима”, и осталих старудија које броде Савом и Дунавом немају пара.

Многи од њих без дома су и у току летње сезоне, делом зато што у педесетак градских марина и привезишта нема довољно места, делом зато што њихове газде нису раде да плаћају привез, мада се он може наћи и за десетак евра месечно. Таква цена је примерена ономе што уточишта за чамце нуде. Углавном су то махом стари, олупани понтони, са слабим ланцима који су већ ко зна колико пута пуцали на првој кошави. Апатин је једини град у Србији где постоји марина која испуњава све услове да би се тако називала: има довољно места, прикључке за струју, воду и телефон, дизалице за чамце, зимовник и станицу за снабдевање горивом. Тог комфора за чамце у престоници нема, што чамџије „жуља” и у току пролећа и лета.

Ако већ нису морали да их дотерају за незахтевне, сиромашне клијенте, власници ће своје марине морати да припреме како би задовољиле критеријуме града, који следеће године, изгледа, коначно расписује конкурс за доделу места на рекама.

– Вероватно ће им бити остављен рок за прилагођавање. Још се ради на дефиницији стандарда које марина мора да понуди чамцима. Али, нема сумње да ће им, таквима какве су сада, бити тешко да их достигну – објашњава Бранислав Милешић, шеф Лучке капетаније.

Да би неко изградио прописну марину, потребно је и до 300.000 евра. Колико би коштало да се постојеће доведу у ред, тешко је проценити, каже власник једног од београдских уточишта за чамце.

– Како да поставим пумпу за гориво када је дозволу за то практично немогуће добити? Нису их дали ни људима који су били пуни пара. У законима је потпуна збрка. Права марина би, мада захтева велико улагање, сигурно била исплатива после неколико година, али тешко је било инвестирати у такав подухват када урбанисти досад нису могли да смисле које појасеве реке остављају за марине, као ни где ће са сплавовима и кућицама на води. Од 2005. најављују да ће коначно да уреде реке, сада опет мењају намену зона и план места па ће тек идуће године да расписују конкурс – жали се наш саговорник.

Дажбине граду и републици би вредело давати када би се нешто добијало заузврат, резонује овај власник марине. Овако, каже, и они који плате све обавезе свеједно се боре са ледом, за које капетанија и речна полиција немају пловило којим би га разбијали, запуштеним травњацима, које „Градско зеленило” не дотиче, непочишћеним копненим ђубретом, којег „Градска чистоћа” никако да се маши, острвима смећа у рекама, за које се и не зна ко би требало да га уклони, док оно прети пловећим, па и укотвљеним чамцима на које налети. Још већа опасност су чамци које зимски ветрови и таласи откаче и одбацују их низ реку, а надлежни немају реморкер којим би могли да их пресретну и приведу обали. Помак је начињен само на Панчевачком мосту, који је најзад означен и осветљен како би се предупредиле незгоде, какве су се дешавале претходних година.

Бриге око тога где ће усидрити своје пловило не муче само чамџије, већ и власнике бродова који су се сместили на Савском пристаништу. Док још своде биланс и калкулишу губитке које им је донела принудна селидба са овог места, власници туристичке лађе „Сирона” кажу да им ни до краја сезоне нико није дао конкретан одговор на питање где би убудуће могли да привезују своју туристичку лађу и укрцавају путнике. Тврде да их нико није обавестио чак ни о папирима које би требало да прибаве како би могли да добију дозволу да спусте сидра на десној обали низводно од Бранковог моста или некој другој локацији на Сави и Дунаву.

– Не желимо да и следећу сезону дочекамо без свих неопходних папира и да размишљамо да ли ћемо опет усред лета морати да се селимо. Два последња месеца нисмо могли да користимо наш пристан, који је на захтев комуналне инспекције уклоњен са Савског пристаништа и пребачен 20 километара уз Саву. Подсећам да смо у ову баржу преко које се улазило на палубу лађе уложили готово пола милиона евра и да су се на њој налазиле канцеларије и најсавременија опрема – објашњава Владан Вулићевић, директор предузећа „Редвуд”, у чијем се власништву налази „Сирона”.

Он каже да су запослени у овој компанији уклонили техничке уређаје и опрему, али се баржа и даље налази на десној обали Саве, на простору између Остружнице и Умке. Вулићевић напомиње да још није извесно да ли ће „Сирона” остати у Србији и наредне наутичке сезоне.

-------------------------------------------------

Цех стиже и кафанама на води

Ни сплавари немају мира, не само зато што им је сезона, због беспарице и високог водостаја који их је одсекао од гостију, била грозна. Конкурс и њима прети строгим техничким условима који би требало да гарантују безбедност гостију у случају несрећа и, ако се оне ипак догоде, сигуран пут за евакуацију. И најоптимистичнији међу власницима сплавова признају да барем пола њихових колега не може да приушти неопходна побољшања пловила. Луфта ће можда ипак имати још целу годину, јер према тексту одлуке која претходи конкурсу, толико ће кафане на води које добију место моћи да раде пре него што буду регистроване, што подразумева и подвргавање техничком прегледу. У Министарству инфраструктуре пак кажу како им није јасно зашто власницима сплавова испуњавање основних пропозиција безбедности није установљено као предуслов за учешће на конкурсу.

----------------------------------------------------

Од пореза глава боли

Пре пролећног испловљавања, неопходно је поправити чамце. Али ће трошак за мајстора власници тешко поднети, јер их је толико коштало већ и само регистровање пловила. Од лани уведеног пореза на чамце глава и даље боли. Већина чамџија, уместо аспирином, муку одагнава тако што избегава пријављивање, тако да је ове године регистровано 400 чамаца мање него прошле, када је из истог разлога из евиденције већ „нестало” око 1.000 пловила.