Важно их је научити

Кажу да се недавно у некој од наших школа, у лику врло младог „наставника”, појавио џимрија из старих, прегажених школа и рекао деци: „Код мене можете добити највише тројку и четворку, а за петицу знам само ја!”

Анегдота вели да је овај опскурант из савремене модерне школе протеран кроз шест месеци. То је вероватно, наша је школа декларацијом проглашена за полигон квалификовања а не дисквалификовања!

Ко је тај лик долутао из оне школе „поменуло се, не повратило се”? Он у школу није дошао из љубави према деци, и нема намере да их води до одлике, до врхунца мудрости, јер он нема или неће да има дара за подучавање деце. Он не зна да је професор у ствари учитељ пливања по узбурканом мору знања! (Стари природни човек пливао је по рекама и барама, данашњи човек спознаје плива по мору сазнања.)

Не треба професор децу да натера да науче напамет телефонски именик. То није знање, то је списак. Он треба да их научи да уочавају односе, да решавају проблеме, да се самообразују и да уместо саможивог одликаштва негују тимски рад, а поврх свега треба да им улива наду у виши смисао живота!

Тек такав професор и учитељ, човек који није у ривалитету сa децом, него им је резервни отац и мајка, јесте достојан 21. века.

***

Отерали су, кажу, тог нарцисоидног конкурента ђацима „који једини зна за пет”. Међутим, остаје озбиљно питање, у којој су мери наши „просветни радници” свесни свог задатка да децу најпре науче тешким тајнама знања, па да их тек онда испитају, радосни ако ђаци знају, а и сами несрећни ако ови не знају.

Хоћу ли да кажем да је разред у коме је из једног предмета „пало” 26 слабих оцена, на 29 ђака, био марљив па учио? Не. Чини ми се да је тај разред доживео пораз, али да је то истовремено и пораз наставника. Он би морао бар крајичком савести да се упита: јесам ли успео да пренесем на те јаднике ма и мрву знања?

Нису сви предмети подједнако блиски срцу ђака. Oсим тога, ђаци се деле у две групе: на математске и уметничке душе, па неки воле попа, неки попадију. Добар учитељ зато мора да ослади и омили материју своје науке и свог предмета. Он не сме да дозволи да његовим часовима царују страх и мржња према ономе узвишеноме о чему он говори. Нужан је диференциран приступ деци: ко тај предмет воли блистаће, коме је туђ, скромно и погнуто ће проћи испод високих грана његовог дрвета...

Наравно да није добар професор онај који поклања оцене. Он је у ствари равнодушан. Да осим оног који „једини зна за пет”, и који је сад ишчезао из наших школа, има и необдарених и мрзовољних педагога најбоље знају сами ђаци. Мора се сваки васпитач запитати: да ли на мојим часовима царују страх и мржња? Ако царују, онда је то у само ткиво школе продро карцином насиља. Није насиље по школама ограничено само на спољне облике садизма, оног физичког, него га има и унутрашњег, свагде где се часови претварају у мору већине ученика. Тамо царује психичко, душевно насиље. Оно не револтира и не буди на одбрану, него слуђује и води у безнађе и очај.

Био сам током својих 77 година живота сведок најмање четири реформе школства, и увек се говорило да нова школа стоји пред нама као школа радости сазнавања. Сад је време конзервативног приступа школству, али то не значи да се конзерватизам сме и може ослободити узвишене обавезе да деци пружи радост сазнања!

Прави васпитач воли школу и учење, воли да буде Учитељ и да преноси знање уз досетке и популаризацију. Он воли млада бића која су му поверена да их узвиси до највиших сфера људскости.